Ilija Petar Sinjeri-Horvat: Tajna zaključane kuće

Priča o gospodinu Grušiću

 Ima nešto što me muči već godinama. Ali onih me godina nije toliko mučilo. Ne muči samo mene, muči i Mariju, Josipa, Peru, Kristinu… Ali njih ne zanima toliko. Najviše muči mog djeda i mene. Dobro, sad ću vam reći što me muči. Muči me zašto je kuća susjeda Grušića uvijek zaključana, zapravo, zašto je susjed Grušić zatvoren u kući. Ja Grušića vidim otprilike 10 puta mjesečno. Znači, 120 puta u godini. On obično izlazi iz kuće kada ide u trgovinu ili kod frizera. U trgovini uvijek kupuje mlijeko, mliječno pecivo i spužve. Skužio sam da premalo jede. Djed kada ga sretne, pozdravi ga, a Grušić se samo okrene i ode. Djedu kada dođe da telefonira, uvijek prvo zove Grušića, a na kraju se ništa ne javlja. Tata mu uvijek kaže da je moguće bacio telefon iz kuće. No djed nikada ne sluša mog tatu, uvijek ide drugim putem.

Jedne večeri, kada nije bilo mog tate i mame, djed me čuvao. Djed me pozove da mu sjednem u krilo i ja sjednem. Tako on započne priču o gospodinu Grušiću.

• Znači, sada ću ti ispričati sve što znam o Grušiću. Čekao si to jako dugo.

• Hajde djede! Počni već jednom.

• Dobro, dobro. Bez žurbe. Ovako:

Gospodin Grušić je moj prijatelj. Imao je lijepu veliku kuću puna skupocjenih predmeta poput: namještaja, nakita, slika, posuđa,… a cijelom je kućom prolazila vesela glazba i fini mirisi iz kuhinje. A najvažnije je njegova obitelj. Imao je divnu ženu kojoj se imena više ne sjećam, jednu djevojčicu i dva dječaka. Skoro svaki dan sam dolazio kod njih i kad bi došao, svi bi mi zaigrali kolo uz veselu glazbu sve dok se ne umorimo i prođemo u kuhinju da nešto pojedemo. Tako jednoga dana dođem, a Grušić u ruci drži nekakvo pismo i tužno gleda u njega. Osvrnem se oko sebe da ugledam gdje mu je ostatak obitelji. Nisam ih vidio. Pitam ga zašto je tužan, a on samo odmahne rukom da odem. Drugi dan dođem, a tamo nekakvi ljudi nose slike, namještaj… iz kuće i broje novac za njih i dadu Grušiću. Ovaj put sam odem iz kuće. Treći dan dođem, a kad ja tamo vidim, nema ničega osim starog naslonjača i malog stola. Kada me Grušić ugleda, odgurne me van i od tada dosjeti se jedne strašne zamisli.

• Što se dosjetio?

• Dosjetio se da zaključa kuću!

• Pa dobro. To danas svatko radi.

• Ali ovo nije kao obično. I sam si vidio da ne izlazi često. Tu nešto ne štima. Mislim da je doživio neku tragediju.

• Kakvu je tragediju doživio?

• Ne znam. Ajmo, sada je vrijeme za spavanje! Hop, hop!

Imao sam još puno pitanja, ali sam ih zaboravio. Nema veze, možda ću se jednoga dana sjetiti.

Sastavak

 U školi sam. Što drugo mogu reći? Malo ću vam predstaviti moj razred. Idem u 4.b. Moj razred nije toliko kompliciran. Dobro, možda je malo kompliciran zbog učenika koje ne podnosim. Učenike koje ne volim su: Marko, Jelena, Tina, Katarina… Zašto Marka ne volim? Zato što svi misle da je najbolji u svemu. Govore da je najbolji u tjelesnom, hrvatskom, matematici i šjzd ( što ja znam dalje ). Uvijek kad je u blizini, povraća mi se. Stalno se hvali sa šjzd. Marko nema u ničemu problema. Ok, prijeđimo mi na bitniju stvar jer je u blizini Marko.

Prvi sat je hrvatski. Učitelj uđe u učionicu nekako, čudnom grimasom. Kako ja vidim, smije se zlobnim smiješkom. To najavljuje nešto loše za sve učenike 4.b. osim za Marka. Kao što rekoh, Marko nema u ničemu problema. Hm… kad bolje razmislim, ni ja nemam puno problema. Oh, učitelj je već počeo:

• Dragi učenici! Danas nećemo ništa novo učiti, ni ponavljati.

Ouuuu jeeeej! Ništa nećemo raditi! Ček! Učitelj nije gotov?!

• Vi ćete danas pisati sastavak. Ali ne bilo koji. Neki svoj izmišljeni! Taj sastavak je za sutra. Sutra odmah mi predati. U petak svi dođite u tjelesnu dvoranu.

Molim?! Stvarno? Moramo napisat sastavak? Učitelj nas je ulovio. Upali smo u klopku. Svi mi ne znamo dobro izmišljati i pisati sastavke. Čak vidim i Marka kako je iznenađen. Svi mi smo iznenađeni. Ali to ne znači i za mene da ću biti najgori. Postoji mogućnost da pobijedim Marka.

Joj! A što je sa mojim planom? Plan mi je ući u Grušićevu kuću. Kako ću?

Plan

 Uf! Što mrzim pisati sastavke! Mislim, mrzim pisati školske sastavke. No, fala Bogu što pišem doma. Imam mir i tišinu. Dovoljno vremena za razmišljanje. U školi je sve drukčije. Tamo nemaš mir i tišinu zbog stalnog brbljanja. Nemaš ni vremena za promisliti jer imaš jedan školski sat. No, čuo sam čak i ako imaš mir i tišinu ne ide sve najbolje. Na primjer Tihana. Ona ide u 4.d. Njen razred je tako miran, ali što rekoh, imaš jedan školski sat. Eto, u tome je fora. Gubiš koncentraciju.

Evo kako moj sastavak izgleda:

Čudovišta gospodina Grušića

 Zašto gospodin Grušić ima zatvorene prozore osim jednog? Zato što s njim žive čudovišta. Kako? Lako! Sad ću vam objasniti.

 Čudovišta se mogu sakriti u bilo koji mrak. Čak i u najmanji mrak oko 2 cm u krug. Ako su u kući, treba upaliti sva svjetla, a i po mogućnosti prozore ako vani nije mrak. Čudovišta u mraku ili sjeni su nevidljiva, kamuflirana. Kad prolaziš kroz mrak, čudovišta te mogu lako uhvatiti.

 Eto, Grušić živi sa čudovištima. No, dobro je to što Grušić stalno boravi u prostoriji gdje je otvoren prozor.

 Borna Krompin

Znam, čudno mi je prezime. Pustimo sad to. Važno je kako ući u Grušićevu kuću. Znači, djed će, kada Grušić izađe iz kuće, malo ga zadržati da vrata ostanu otvorena. Kada mi uđemo, mislim Pero i ja, djed će pozdraviti Grušića i otići. Istraživat ćemo kuću sve dok Grušić ne dođe. Sad dalje ne znam kako izaći iz kuće, a da nas ne vidi. To ću smisliti kad ćemo biti u kući.

Idem sad to reći djedu i Peri. Mislim da će im se svidjeti ideja.

Pero

  Otišao sam do djeda i rekao plan. Djed je malo promislio.

• Hm… pa… može. Sviđa mi se ideja.

• Ok. Hvala djede!

Nadam se da tata i mama nisu čuli moj plan. Sad idem zvati Peru.

Otišao sam do mobitela, ukucao Perin broj i sad čekam da se javi. Obično mu dugo treba da se javi. Dobro, zasad se ne javlja. Reći ću vam sve što znam o Peri. Pero je iz Slovenije. Iz Ljubljane je. Priča kajkavski zato što ga je njegov stric naučio. Naučio ga je zato što da se uklopi među djecom. Pero voli badminton i tenis. Perina omiljena hrana je karamela. Oh, telefon zvoni.

• Ej, Pero!

• Da, Borna?

• Hoćeš sutra doći kod mene?

• M…Hm… a zakaj?

• Zbog plana.

• Kakvog plana?

• Sad ću ti objasniti. Moj djed će zadržati Grušića da vrata njegove kuće budu otvorena, a mi ćemo ući unutra…

• Gde?

• Pa kod…

• Oprosti, ali mama me zove.

• Onda ću ti objasniti sutra, pa ti odluči.

• Ok. Bok!

• Baj!

Baš je razgovor kratko trajao. No, dobro sutra…

• Što ste se Pero i ti dogovorili? Hi?

Oh ne!! To je moj stariji brat! Ne volim ga baš. On vam svoj nos gura u svačija posla. Hm… što da mu odgovorim?

• I?

• Pa dogovorili smo se za igru kod njega.

• I?

• I što?

• Čuo sam da namjeravate ući u susjedovu kuću.

• Tko?

Nisam imao ni pojma što govorim. Već drhtim da će me uloviti.

-Ti i Pero! Ne izazivaj me! Nisam ja budala!

• Pa nisam rekao da si…

• Tko je rekao da je budala?!

Uf! To je tata! Mislim da će me spasiti.

• Niko!

Kaže brat samo da se izvuče.

• Meni ne izgleda da je niko. Mislim da si ti rekao.

Tata oštro gleda u brata. Tata ne voli da se u njegovoj kući prostači.

• Ali, Born…

• Nije Borna ništa loše učinio!

I tako tata izvede starijeg brata iz moje sobe. Dobro, sve je dobro završilo.

Ručak

  I došao je taj dan. Kakav dan je došao? Da predam sastavak i odem u Grušićevu kuću.

Odmah kad sam došao u školu, predao sam sastavak učitelju hrvatskog. Nekako imam čudan osjećaj, ali ne znam kakav. Ma…! Danas je nastava brzo završila. To je dobro. Imat ću dovoljno vremena za proučavati kuću. Došao sam kući. Bacio sam se u krevet. Oh, nema boljeg osjećaja kad si u svom krevetu.

• Ručak! Dođite jesti!

Već? Odmah kad sam došao, mama je završila sa kuhanjem. Voli bih da je ručak poslijepodne. Ali ne može. Objasnit ću vam. Moja mama ne voli da se poslijepodne jede zato što ja i brat idemo u školu prijepodne, pa misli da kad se vratimo da smo gladni. Kad joj kažem da nismo gladni, onda tvrdi da mi to ne osjećamo, nego trbuh. Kao trbuh je iscrpljen. Hm…pa mi možemo odlučiti hoćemo li biti gladni. A drugo, zato što ona ide na posao poslijepodne. A zašto da ne jedemo kada se ona vrati sa posla? Evo, stavila je neki veliki lonac na stol. Ne vidi se šta je unutra zbog poklopca. Brat i ja se nismo usuđivali  maknuti poklopac zato što smo zadnji put, kada smo maknuli poklopac, vidjeli kupus koji je smrdio. Joj, mama će sada maknuti poklopac.

• Skuhala sam nešto što vi volite!

Je da. To joj je fora samo da nas prevari.

Uf, ovo je napeto. Tri… dva… jedan, začepi nos!

• Skuhala sam vam varivo sa grahom!

Oh jeeeeeeej!!! Grah je super! Dobro je. Nije kupus. Ja sam si tri šeflje variva nagrabio i stavio u tanjur. Odmah sam počeo jesti.

…

• Gdje ti i Pero namjeravate ići?

Dobro, to je samo mama.

• Namjeravamo ići kod njega zbog igre.

• Dobro. A kada idete?

• Pa Pero će doći ovdje…da vas vidi, pozdravi. Onda idemo.

• Kada?

Umiješa se brat.

• Oko trinaest.

Brat me oštro gleda. Uf, napet sam. Bar se ne vidi da sam napet, oponašam da sam smiren.

• Hmm… možete ići.

Nakon nekoliko trenutaka kaže mama.

• Hvala ti mama!

Za čas pojedem varivo. Zvoni. Otrčim do vrata i otvorim ih. Bio je Pero.

• Pero! Došao si u pravi čas.

Pero uđe, a za njim zatvorim vrata. Tiho mu šapnem u uho:

• Pozdravi moju mamu i brata. Neće mi vjerovati sve što sam im rekao, a rekao sam im da ćeš doći da ih pozdraviš.

Pero nije nešto shvatio, ali napravi onako kako sam mu rekao. Čak ni ja sebe nisam shvatio.

Početak

 Kada je Pero napravio kako sam mu rekao, odemo u moju sobu. Tiho zatvorim te zaključam vrata da niko ne može ući.

• Kaj je?

Pita Pero.

• Evo sad ću ti reći zašto sam te zvao. Smislio sam plan kako ući u Grušićevu kuću. Moj djed će, kada Grušić izađe iz kuće, malo ga zadržati bar 20 sekundi. Za to vrijeme ćemo ući kroz otvorena vrata i tadaaaa! Istraživat ćemo kuću da doznamo pravu istinu.

Pero izgleda nije shvatio kakvu istinu trebamo tražiti, te sam mu sve ispričao što mi je djed rekao o Grušiću. E sad je sve shvatio. Bilo je teško.

• I, što kažeš? Za?

Pero je glasno razmišljao.

• Pa…

Uf! Koliko mu dugo treba! Već se grčim.

• Da ili ne?

• Hm…

Izgleda da ću ja umjesto njega morati odgovoriti.

• Onda idemo!

• Ne.

• Zašto?

• Ne želim provaljivati u nečiju tuđu kuću.

• Ako pođeš sa mnom, platit ću ti 5 karamela.

• Onda može! Idemo!

Uh, eto! Trebaš sve napraviti samo da on to napravi.

Otišli smo do djeda.

• Djede, sada možemo krenuti u akciju.

Išuljali smo se iz kuće neprimjetno. Kada smo došli pred Grušićevu kuću, stali smo.

• Što ćemo sad?

Pita djed.

• Hm… znam! Djede, ajd ti pozvoni na vrata ili pokucaj, a mi ćemo se sakriti pored kuće.

Odlučno kažem ja. Ode djed do vrata, a mi se sakrijemo. Kada je djed pokucao, vrata se sama otvore. Djed začuđeno pogleda u kuću. Ja i Pero odjurnemo u kuću. Vidim da je Pero napet i uzbuđen. Djed rukom pokaže da izađemo iz kuće, ali mi se ne obračamo na njega. Ionako više ne možemo izaći iz kuće zbog ljudi koji su se okupili i gledaju djeda. Kad se djed okrenuo, vidi ljude koji bulje u njega. Sad je bio napet. Zato zatvori vrata i odšeta kao da nije bilo ništa čudno.

• Sada smo samo ti i ja.

Rečem Peri koji se stisnuo uz mene. Očigledno zbog straha.

• Ne moraš se ništa brinuti.

• Kak da ne.

Tako je postala prava pustolovina. Tko zna što će se dalje dogoditi? razmišljao sam u sebi.

U kući gospodina Grušića

Hej! Ček, zašto su vrata otvorena? Zar nisu uvijek zaključana? O joj! Ili nije o joj? Nemam pojma. Hm…možda je Grušić zaboravio da zaključa kuću. Saznat ću kasnije.

Tiho idemo po boravku koja je prva soba u koju uđeš kada ulaziš u kuću. S lijeve strane je hodnik i stepenište, naprijed je neka mračna soba, a sa desne strane je prljavi prozor. Ispod prozora smo bili kada smo se sakrivali. Mogu vam malo detaljnije opisati kako izgleda unutrašnjost kuće. U gornjim kutovima su paučine mreže s paukovima, baš kako sam i pretpostavljao. Ima puno prašine koja je debela i u njima su otisci cipela… Molim!? Joj, pa to su naši otisci! Izvadio sam jednu maramicu iz džepa i lagano kao peruška brisao naše otiske. Morat ću svaki naš otisak obrisati. O dobro, nema više prašine. Spremio sam maramicu u džep i okrenuo se. Trenutno sam u onoj mračnoj sobi. Dosjetio sam se! Izvadio sam omot od bonbona koji je od folije, otišao sam na svijetlo i eto, svjetlo! Pero je ostao u mračnoj sobi u strahu.

• Pero, ajde dođi do mene i drži ovu foliju da imam svjetla u mračnoj sobi.

Pero dođe i primi foliju, a ja otiđem u sobu da vidim šta je to. U, pa to je velika kuhinja! To je najveća kuhinja koju do sad sam vidio. Otvaram ormariće, a svaki je prazan. Tako je i sa policama.

• Izgleda da je Grušić otišao u trgovinu.

Kažem ja.

• A meni izgleda da trebamo gibati iz ove kuće.

• Gle, ako sad odeš, nećeš dobiti svoje karamele.

• Uf! No dobro, ali molim te da što prije završiš sa svime ovim. Sigurno će nas uloviti.

• Tko će naš uloviti? Vuk iz Crvenkapice? I pojest će nas? Ha ha ha!

• Ne vuk, nego…

• Da znam, Grušić. Neće on nas uloviti, nego mi njega. On ti neće uskoro doći, on dolazi tek u 17h.

• A koliko je sad?

• Sad je 13h.

• Hm… da, neće uskoro doći. Imamo još 4 sata.

• Da, upravo tako. Imamo vremena za proučavati kuću.

• Molim!?

• Sad si rekao da ćeš ostati. Ajde ne kompliciraj. Ostaješ i točka!

• Ne!

• Da!

• Ne!

• Da!

• Ne!

• Ne!

• Da!!

• Eto vidiš. Ipak ostaješ proučavati kuću. Sam si si rekao da ostaješ.

• Mfmm…!

Dobro sam prevario Peru. Taj štos sam vidio na televiziji. Izađem iz kuhinje. Pero je sav namrgođen. Više ne osjeća strah.

• Idemo proučavati gornji kat!

• Ne. Ti idi proučavati, a ja te čekam.

Dobro ako tako želi. Ispunit ću mu želju. Škriiiip! Škrip škrip! Oh ne! Netko silazi dolje! Rukom dam znak da Pero dođe do mene. Na brzaka mu šapnem u uho:

• Sakrit ćemo se ispod stepeništa!

Povučem ga za ruku i sakrijemo se.

• Zašto se skrivamo?

Tiho, ali prestrašeno me upita Pero.

• Zato što neko silazi dolje.

• Tko to?

• Ne znam. A sad tiho, tu je.

Stavim mu ruku preko usta. I u meni se širi strah. Nadam se da nas neće ovdje naći. Pero je u jednom trenutku slučajno s rukom odgurnuo metlu. Metla za sad klizi po zidu. Nisam mogao gledati kako metla klizi sve većom brzinom. Na kraju će pasti na pod i čut će onaj i pronaći će nas. Tko zna šta bi onaj napravio kad bi nas našao. Bacio bi nas kroz prozor? Ne. Dobit ćemo batina? Ne. Nemam vremena za to razmišljati. Kako zaustaviti metlu da ne padne na pod i da se ne čuje kada padne? Pored mene je neki stari jastuk. Dosjetio sam se! Odgurnuo sam jastuk od sebe i metla je pala na jastuk. Uf! Bilo je teško! Sad je onaj otišao gore. Nema ga više ovdje dolje. Napokon maknem ruku sa Perinih usta.

• Sad sam sigurniji u sebe.

Kaže mi Pero.

• Da, jesi. Stvarno si bio hrabar. I, onda? Hoćemo dalje istraživati kuću? Ti odluči.

• Hm… da.

• Dobro.

Pero se prvi ustane i pruži mi ruku. Primim mu ruku i on me podigne. Tako krenemo gore.

• Pero, čekaj! A ona folija da nam obasja put?

• Oh, da!

Pero iz svog džepa izvadi moju foliju i za čas se stepenice vide. Kako smo išli gore u mrak, tako je svjetlo zaostajalo za nama te nismo imali svjetlo pred nama. No nismo odustali. Išli smo sve dublje u mrak tako da se više nije vidjelo ništa.

• Pero gdje si?

• Tu sam. A gdje si ti?

• I ja sam tu.

• A gdje ste vi?

Progovori neki nepoznati glas. I ja i Pero smo se skamenili od straha. Bar mislim da je i Pero.

• I?!

Opet onaj glas.

• Pa… mi nismo tu.

Kažem ja.

• Meni se ne čini da vi niste tu.

• Nego?

• Da ste vi tu.

• U pravu si. Mi smo tu. Ali ko si ti?

• To vam ne smijem reći.

• Onda…vriiiiiiiis!

Zašto sam ja zavrisnuo? Zato što se ta nepoznata ruka spustila na moje rame, a i vidio sam siluetu čovjeka. Bar mislim da je čovjek. Možda sam sad povjerovao u onu svoju priču.

• Vriiiiis!

I Pero je zavrisnuo.

Tako smo ja i Pero krenuli prema stubama. Zjurnuli smo niz stepenice i kroz otvorena vrata pobjegli. Na trenutak sam stao kod vrata. Ajoj! Vrata su prolupana. Izgleda da je onaj bio lopov. I pobjegnem kući.

Ovo ili ono?

 Još nisam stigao do škole. Prema mom satu, imam dovoljno vremena laganog hodanja. A imam i vremena za razmišljanje. Razmišljam o onome što se dogodilo jučer. Potpuno sam opsjednut tim događajem.

Sad me muči ko je onaj bio. Mislim na onog što nas je preplašio. Evo koje podatke imam:

Tip je otprilike jednu i pol glava viši od mene.

Nema kosu, samo čuperak.

Ima bradu.

Kaput mu je velik kao moje dvije jakne i glatki je.

Imao je istrošene vunene rukavice.

Teško je reći jel bogat ili siromašan.

Eto to su ti podaci. Mislim da ću opet otići u Grušićevu kuću. Oh ne! Dolazi Marko. Kako se pravi važan. O, sad će mi nešto reći.

• Borna, Borna. Kako si? Hi hi!

• Ok sam. Bar mislim.

Morao sam mu otvoreno reći.

• Hm… I ja sam ok. Usput, znaš li da je Grušićeva kuća provaljena? Jučer se to dogodilo.

Nisam mogao vjerovati. Već jučer su doznali. Zapravo, Grušić je sigurno to javio policiji. Mislio sam da za to neće niko otkriti. No, što ako Pero nazvao policiju? Ili je djed? Možda taj lopov? A možda ja ako sam mjesečario? Zapravo je Grušić to najavio. Pero ga sigurno ne bi odao, iznevjerio. Djed isto tako. Ja isto sigurno ne bi zvao policiju. Sa lopovom ne znam. Više mislim da nije zvao.

• Ej, Borna šta si se tako zamislio?

• Marko, što misliš ko je provalio u Grušićevu kuću?

• Oh, teško je reći. No, što ste se ti, Pero i tvoj djed motali oko njegove kuće?

U joj! Ako mu objasnim što se dogodilo, svima u školi bude to rekao.

• A jel ti Pero nešto rekao?

Nakon nekog trenutka kažem.

• Pero mi je rekao da danas neće doći u školu zbog ove provale u Grušićevu kuću. Ne znam zašto ga tako brine ta provala.

Pero je skoro Marku rekao istinu.

• Ako te baš tako jako zanima taj zločin, pročitaj crnu kroniku u današnjim novinama.

O, pa hvala ti Marko. Bar ću nešto više doznati iz crne kronike nego tebi. Imaš pomalo tupastu glavu. Još 5 minuta do početka nastave. Treba otići u školsku dvoranu zbog sastavaka. Otrčat ću da malo prije stignem. Kad sam ušao u dvoranu, puno djece je tu bilo. Svi su bili uznemireni baš kao i ja. Zapravo, ja sam uznemiren zbog zločina. Nisam previše uznemiren na sastavke. Učitelji dolaze na pozornicu.

• Sada ćemo predstaviti tri najbolja sastavka. Prvo mjesto zaslužuje Tihana Bundić! Bravo!

Tihana dolazi na pozornicu da pročita sastavak. Nakon što je pročitala, učitelj opet progovori na mikrofon:

• Drugo mjesto zaslužuje Borna Krompin! Molim veliki pljesak za njega!

Jel ja to sanjam? Protrljam oči, ali opet isti prizor. Ne sanjam. Idem na pozornicu nekako, nesiguran. Zbunjen. Sram. Daju mi sastavak i stanem pred mikrofon. Da počnem čitati ili što? Previše sam opsjednut provalom u Grušićevu kuću. Joj, svi čekaju da počnem čitati. Dobro se nakašljam i počnem:

• Čudovišta gospodina Grušića…

Uf, jedva sam uspio pročitati. Pitam se kako će moj sastavak utjecati na moj i druge razrede? Kako će se ponašati?

Joj, joj, joj! U što sam se uvalio?! Kako ću se izvući iz ove kaše?

Novine

 Kad sam išao iz škole, zastao sam kod kioska i zamoli sam prodavačicu da mi da novine.

• Molim vas novine.

• Današnje, jučerašnje, od 5. kolovoza?

• Današnje. Zanima me crna kronika.

• Zašto?

• Zbog one provale u kuću.

• A, da! To je bio neki neiskusan provalnik.

• Imam jedno pitanje za vas. Zašto prodajete i stare novine?

• Zato što ih ne prodam puno i ostane mi ih oko 26 njih.

• O sada kužim.

Prodavačica mi da novine, a ja joj dam 5 kn.  Otišao sam u park da sjednem na neku klupu. Sjeo sam i zadubio se u čitanje. Evo kako piše u novinama o provali:

CRNA KRONIKA 

Jučer provaljena kuća gospodina Grušića. Grušić se žalio:

– Bila je to lijepa, ali stara kuća. Želim da se provalnika baci u zatvor! Istog trena! Oh lijepa moja kućo! Vratite se! Molim vas! Ne vi!

Grušić je kažiprstom pokazao u nas. Vrata su bila prolupana zato što ga je lopov razvalio. Neki dječak je prišao i rekao:

– Vidio sam prije provale da se neka dva dječaka i starac motaju oko kuće. Mislim da su i oni povezani sa ovim slučajem.

Ubrzo ćemo saznati počinitelja/ e zbog slavnog detektiva Windsa i njegovog pomoćnika Greemya. 

Ajooooooj! Čak…

• Bok Borna!

O, to je Pero.

• Bok Pero! Jesi li čitao današnje novine?

• Nisam. Ja ti ne čitam novine.

• Ni ja, ali Marko mi je rekao da pročitam.

• Zašto?

• Pročitaj crnu kroniku.

Pero uzme novine i počne čitati. Nije moga vjerovati što piše. Nakon nekoliko trenutaka kaže:

• Stvarno smo nagrabusili. Taj će nas detektiv pomesti. I policija će nas strpati u zatvor.

• Neće nas staviti u zatvor, već u popravni dom.

• Znam, ali ja popravni dom zovem zatvorom. Čuo sam da detektiv Winds lako pronalazi rješenja. On je kao Hercule Poirot.  Ili Sherlock Holmes. Još plus njegov pomoćnik Greemy. Ako hoćeš saznati više o njemu, pročitaj njegove romane.

• A tko ih je napisao?

• Winds.

• Winds?!

• Da. On piše nakon svakog svog slučaja. Bilježi ih. Ako ga hoćeš vidjeti…

• Idem na Wikipediju i vidjet ću njegovu sliku. Naravno.

• Ne. Mislim, možeš i tako, ali ako ga hoćeš uživo vidjeti, odi do Grušićeve kuće i vidjet ćeš ga.

• O, nisam znao da je već došao. Vidio si ga?

• Ne, nisam, ali će doći.

• Uostalom, taj dječak je Marko.

• Kako znaš da je Marko?

• Zato što me prije škole pitao zašto smo se ti, ja i moj djed motali oko kuće.

• Ooooooo! Nisam znao.

• E sad znaš. Primjećuješ li još nešto neobično?

• Da. Piše da je Grušić rekao: vratite se! molim vas! ne vi! I pokazao je na novinare.

• Sigurno je to tragedija.

• Izgleda.

• Ja trebam ići doma. Onda, bok!

• Bok!

Spremio sam novine u torbu, torbu sam stavio na leđa i krenuo. Sad sam dosta toga saznao.

Ispitivanje

 Došao sam doma. Nisam mogao vjerovati vlastitim očima. Došli su policija, detektiv Winds i njegov pomoćnik Greemy. Ispitivali su mamu, tatu i brata. Tiho sam zatvorio vrata i…

• Hej, dječače, dođi ovamo.

Rekao je Winds.

• Dobro gospodine.

Sjeo sam na stolicu i čekao da nešto kaže. Umjesto toga je zurio u mene nekim strašnim, hladnim pogledom i približilo mi se. Nakon nekog vremena je udaljio svoju glavu. Još dalje zuri u mene. Nisam mogao više izdržati da šutke sjedim. Pa sam progovorio:

• Oprostite gospodine Winds, ali ja moram ići na WC.

• Onda idi, ali brzo to obavi.

• Hoću gospodine.

• Ne moraš me zvat gospodin.

Otrčao sam gore i osvrnuo se oko sebe. Imam osjećaj da je cijela kuća puna ljudi koji rade za Windsa. Dobro je, nema ih. Odem u svoju sobu, uzmem mobitel, utipkam Perin broj i čekam da se javi.

• Molim? Da?

Sad se Pero brže javio.

• Kod mene je policija, Winds i Greemy.

• Kod mene je samo policija.

• O. I ti si otišao u sobu da mi se javiš?

• Da. Upravo tako.

• Nazovem te kad će policija i svi ostali otići. Ok?

• Ok.

Prekinem poziv i odložim mobitel na stol. Odem dolje i sjednem na stolicu. Winds me pita:

• Kako se zoveš?

• Bero, zapravo pravo ime mi je Borna. Mogu li vas zvati Vid?

• Možeš, naravno.

• Samo vas ne smijem zvati kreten ili nešto slično.

• Da. Jesi li sudjelovao u provali?

Već mi se sviđa. Baš je ljubazan.

• Ne i da.

• Kako to misliš? Ne ili da.

• Većinu ne.

• Znači ne?

• Da.

• Mogu li vam nešto reći?

Umiješa se brat.

• Šuti! Na tebi nije red. Tek kasnije ćeš doći.

I tako nas je ispitivao. Kad je završio, Greemy mi šapne u uho:

• Onim pogledom što te gledao to je pogled da malo zastraši ljude i da se priviknu na njega.

• Oh, hvala.

Policija, Vid i Gri ( tako sam Greemyu dao nadimak ) izašli su iz kuće, sjeli u aute i odjurili. Odmah otrčim u sobu i nazovem Peru.

• Pero, otišli su!

U knjižnici

 Poslije škole sam krenuo u knjižnicu. Ne u školsku, nego u gradsku. Za to vrijeme sam nazvao mamu da je pitam:

• Bok mama! Mogu li u knjižnicu?… U gradsku… Završila je škola… ali petak je…Ok. Vratit ću se… što prije… Onda bok!

Završim i spremim mobitel u torbu. Knjižnica je preko puta Perine zgrade. Znači, idem pokraj Grušićeve kuće i pokraj svoje.

Cijeli moj razred živi u mojoj ulici, pa nas starci gledaju. To je prava parada. Kao dječji zbor koji putuje. Trenutno smo kod Grušićeve kuće. Grušić izlazi i za sobom zatvara vrata. Kad se okrenuo, čudnim je pogledom gledao.

Kao da bi nam najradije onim pogledom probušio rupu u čelo. Tako smo i mi gledali u njega, samo malo nedruželjubivi i nježniji. Ali važno je da smo se čudnim pogledima gledali. Mislim da je zbog onog sastavka. Izgleda da loše utječe na njih. No, ne mogu to ispraviti. Pa da ga i zderem, dalje će ga pamtiti i izbjegavati Grušića. Joj, što sam to učinio! No, nije vrijeme za jaukanje, trebam otići u knjižnicu. Malo potrčim i eto me u knjižnici. Odem do pulta gdje se vraćaju i posuđuju knjige.

• Oprostite, gdje su vam romani detektiva Windsa?

• Pođi za mnom.

Ona ustane sa stolice i krene. I ja krenem za njom.

• Evo tu su.

• Hvala vam.

Žena ode, a ja uzmem prvu knjigu detektiva Windsa. Odem za stol, stavim knjigu i otvorim je. Prije nego sam počeo čitati, spazim jednu ženu koja je sjedila preko puta mene zadubljena u neku knjigu. Nekako mi je poznata. Pa to je ona sa kioska! Pozdravim je:

• Bok!

Žena je podignula glavu i ravno u mene se zagledala. I ona me prepoznala.

• O, bok! Zašto si ti tu?

• Radi knjiga. Čitam slučajeve detektiva Windsa. Znaš, danas je on bio kod mene. I Greemy je ondje bio.

• O! A znaš šta ja čitam? Robin Hooda!

• Psssssss!

Rekli su ljudi koji su sjedili iza nje.

• Oh, oprostite.

Opet smo se zadubili u čitanje. Evo kako početak piše:

U dalekim planinama, na Alpama živio je g. Winds i njegov pomoćnik Greemy. Winds je bio najpoznatiji detektiv u svijetu. Živio je u ne tako velikoj kući koja je tako raskošna. Pomoćnik Greemy je isti kao Winds, jako je dobar, drag i pametan. Zato, kada Windsa uhapse zlikovci i kada ne može izaći iz vreće ili nešto slično, njegov pomoćnik Greemy ga spasi. 

Baš lijepo od Greemya. Sad bi trebao krenuti.

• Odoh ja kući.

Kažem ženi sa kioska. Podigne glavu i mahne rukom.

Nadam se da će mi se knjiga svidjeti!

Ponovni susret sa Windsom

 Kada sam došao doma, nije bilo nikoga osim brata.

• Gdje si ti bio?

Pita me brat.

• U gradskoj knjižnici.

• Zašto?

Ne znam da li mu odgovorim da sam posudio slučajeve detektiva Windsa.

• Išao si po lektiru?

O, pa da, mogu mu to odgovoriti.

• Da.

• Hm… dobro. E, da, roditelji su ostavili poruku i neko tvoje pismo na kuhinjskom stolu.

Odjurio sam dolje u kuhinju. Evo kako poruka glasi:

Otišli smo kod tete Bereke po neke stvari. Vratit ćemo se oko 19h. 

Dobro mama i tata. Sad možemo raditi što hoćemo! Brat ide prema vratima, pa ga zaustavim i pitam:

• Gdje ti ideš?

• Van.

• Dobro znam da ideš van, ali gdje?

• Idem na spoj sa svojom curom, a sad se makni sa puta!

Ja se i dalje ne mičem s vratiju. Brat više ne može mi naređivati i čekati, zato se udaljio, priprema se i potrči prema meni. Kako je svom brzinom jurio, ja mu se izmaknem i buuuum!!! Zabio se u vrata. Bolje da je nabavio kočnice pomislim i malo se nasmijem. Za tren oka nestanem s njegovog vida. Dođem do kuhinjskog stola i podignem neko svoje pismo. Nisam mogao vjerovati kada sam ugledao ime pošiljatelja. Šalje detektiv Winds! Skoro sam pao u nesvijest. Otvorim pismo i počnem čitati. Pismo je glasilo:

Dragi Borna!

Samo da znaš, ja nisam Winds, nego Greemy. Winds postoji. Dođi u podrum jer je ondje paket. 

Greemy 

Paket za mene od njega? Što bi to moglo biti? Odem u podrum. Upalim svjetlo, a ispred mene ogromni paket u koji mogu stati. Otvorim, a iz njega iskoči Greemy. Greemy kaže:

• Pođi sa mnom.

Primi me za ruku i krenemo iz kuće.

• Gdje me vodiš?!

• Kod Windsa.

• Ali…

Nisam imao više što pitati. Prolazimo pokraj Perine zgrade. Mislio sam viknuti Peri za pomoć, ali kad sam otvorio usta, Greemy mi svojom rukom pokri usta. Stali smo kod stare kućice. Kućica je bila dvije zgrade dalje od Perine zgrade. Ušli smo u nju. Prošli smo kroz kućicu i došli smo u dvorište koje je iza kućice. Dočekao nas je Winds.

• Opet ću te pitati ono pitanje, ali malo drukčije. Jesi li bio u kući gospodina Grušića?

Nisam imao izbora, trebam reći istinu.

• Jesam. Ali nisam sudjelovao u provali. Pero i ja kad smo došli, bio je neki tip kojem nismo razaznali lice. Toliko smo se uplašili kada je svoje ruke spustio na naša ramena.

• Jesi li vidio kako izgleda? Osim lica.

• Imao je bradu, čuperak, debeli, glatki kaput i viši je od mene oko jednu i pol glava. I imao je istrošene vunene rukavice.

• Tako znači. A znaš li čiji su ovo predmeti?

Pokazao mi je omot od bombona, cipelu i bijelu trokutastu maramu sa plavim točkama.

• Omot je moj, a cipela i marama ne znam čiji su.

• Vjerujem ti.

Izađemo ispred kućice, a Winds okrene glavu i pita me:

• Gdje živi tvoj prijatelj Pero?

• Dvije zgrade dalje od ove kućice.

Krenemo prema Perinoj zgradi. Kako će Pero djelovati?

U zgradi

 Uđemo u zgradu i Winds pita:

• Na kojem katu?

• Petom.

Penjemo se stubama prema gore. Nemam ugodan osjećaj jer je ispred mene Winds, a iza mi je Greemy. Ako mislim pobjeći od njih, neće mi uspjeti zato što me mogu lako uhvatiti.

Došli smo na peti kat.

• Koja vrata?

• Zdesna. Merbić.

Winds priđe vratima i pozvoni. Vrata otvori Perin otac.

• Jeste li vi Pero?

Upita Winds Perinog oca.

• Ne gospodine.

• Onda gdje je Pero?

Perin otac ništa ne kaže. Malo ću prijeći na Vid. Vid onim svojim pogledom pogleda Perinog oca, pa mene. Ne izgleda da mi vjeruje. Nakon nekog vremena, Perin otac kaže:

• Pero je iza zgrade.

I pogleda na pod.

• Za svaki slučaj ću vam pregledati stan.

Kaže Vid.

• Vi za to vrijeme odite iza zgrade i dobro pregledajte.

Greemy i ja kimnemo glavama. Izađemo iz zgrade i odemo iza. Peru nismo vidjeli.

• Jedina mjesta gdje se može sakriti su iza i pored garaže, iza urušenog zidića i u bačvi.

Kažem ja.

• Ti pogledaj iza zidića i u bačvi, a ja ću iza i pored garaže.

On krene do garaže, a ja do zidića i bačve. Odmah kad sam pogledao iza zidića, ugledam Peru. Pitam ga:

• Zašto si tu?

Pero podigne glavu i kaže:

• Zato što sam te ugledao sa Greemyjem, pa sam se sakrio tu zato što sam mislio da će me poslat u popravni dom. Sve znam zabrljao.

• Nisi ti, nego sam ja. Žao mi je što sam te uvalio u ovu nevolju.

Pero obriše suze sa svojih obraza i zagrli me.

Javim Greemyju:

• Evo našao sam ga!

Greemy dotrči i kaže Peri:

• Sad ćemo te malo ispitati.

Odvedemo Peru u stan, a Winds sa Perinim ocem nas dočeka.

Pričanje sa ženom na kiosku

Uglavnom je ispitivanje dobro završilo. Nešto mi je sinulo! Zamolim Vida da mi da cipelu i maramu i on mi je dao. Pitam Peru:

• Hoćeš li sa mnom do kioska da malo ispitamo ženu na kiosku?

Pero kimne glavom i odemo. Vid i Gri će čekati u Perinom stanu sa Perinim ocem.

Pero nakon nekoliko trenutaka pita:

• Zar u ovo doba kiosk radi?

• Da, radi.

Kad smo došli, vidjeli smo da je žena zadubljena u čitanje knjige.

• Hej, pustolovče, Robin Hoode! Jedan seljak, zapravo dva seljaka te traže radi pomoći!

Kažem ja iz šale. Žena podigne glavu i nasmiješi nam se.

• Što trebate, novine? Ha ha!

• Želimo vas nešto pitati.

• Pitaj.

• Znate li čije su ovo stvari?

Pokažem cipelu i maramu.

• Cipela je od mog muža. Marama isto od muža.

• Živite li sa mužem?

• Ne. On živi u Pokaljskoj ulici broj 3.

• Na kojem katu?

• 7.

• Hvala vam!

• Nema na čemu!

Odemo od kioska prema Perinoj zgradi.

• Pa provalnik Grušićeve kuće živi u tvojoj zgradi!

• Da. Moramo ga se paziti.

Odjurili smo u stan i sve smo ispričali Vidu.

• Moramo biti na oprezu jer tko zna kakav je to kriminalac.

Reče Perin otac.

• Trebamo smislit plan da uhvatimo kriminalca.

Sretan kraj

 Svi smo mrdnuli glavom. Odjednom Pero poskoči i kaže plan:

• Greemy će biti iza ugla zgrade i kad vidi kriminalca da ulazi, bude portafonom javio da dolazi gore. Moj tata će biti na portafonu i reći će Windsu kada da ode na sedmi kat. Kada Winds dođe na sedmi kat,  neka pričeka kriminalca. Kada kriminalac dođe, Winds će ga zgrabiti i to je to. Neko će morat onda zvat policiju.

Svima nama se svidio plan. Perin otac meni i Peri kaže:

• Vi budite ovdje u stanu, a mi ćemo obaviti plan.

I tako je i bilo. Pero i ja smo gledali kroz špijunku da vidimo što se događa. Na kraju smo uhvatili kriminalca. Kriminalca su odvela policija i lijepo su ga ispitali. Dobro je sve završilo, ali nisam otkrio tajnu gospodina Grušića. Nekoliko dana poslije, kada sam išao u školu, po običaju sam prolazio pored Grušićeve kuće. Odjednom se Grušić pojavi iza mojih leđa. Stanem i okrenem se Grušiću te pogledam u tlo.

• Oprostite za sve što sam vam napravio. Žao mi je!

Podignem pogled i ugledam kako se Grušić smiješi.

• Došao sam ti se zahvaliti što si riješio zločin.

• Stvarno?

• Da. A usput ću ti reći moju tajnu. Nisam izlazio van zato što sam doživio tragediju. Punih dvije godine nije mi dolazila žena i moja djeca. Ne znam zašto, ali sam bio jako tužan. A znaš zašto je provalnik provalio u kuću?

• Zašto?

• Zato što imam u kući ženin zlatni prsten s dijamantom.

• Ooooo, zbog toga.

• Da.

• Dobro, a sad bok! Moram požuriti u školu.

• Bok!

Otišao sam u školu i svima sam ispričao svoju pustolovinu. Sada niko više nije izbjegavao Grušića. Grušić se promijenio. Sada ide više van i druži se s mojim djedom. Poslije 5 mjeseci se Grušićeva obitelj vratila. Grušić je sretan kao nikad prije. Ovu pustolovinu neću zaboraviti.

Ilija Petar Sinjeri-Horvat, Đurđevac