Erik Humkić: Put u Pulu
Bio sam jako umoran, brzo sam utonuo u san…
Odjednom se probudio u Puli, bar je tako pisalo na tabeli ispred grada. Otkud ja iz maloga sela u velikom gradu? Stvarno je velik, pun velikih zgrada , nebodera i ulica. Ispred jedne zgrade ugledam dječaka mojih godina i priđem mu. „ Kako se zoveš ?, upitam. „ Danko, odgovori on. , „A ti?”, upita me. „Ja ne znam tko sam.”, odgovorim „Kako ne znaš?”, „Ne znam, izgubio sam pamćenje, možeš li mi pomoći?”, zamolim ga. „Mogu!”, kaže.
Danko i ja pođemo u šetnju gradom. Došli smo do željezničkog kolodvora. Na zelenom vlaku je stajala tabela s natpisom: „Veliko Selo“. Sjetio sam se da ja živim u tom selu.
Uputili smo se dalje. Pored nas su prolazila dva starija čovjeka koja su spomenula ime Pero. Pa ja imam prijatelja koji se zove Pero!
Stigli smo do gradske knjižnice. Na najvišoj polici stajala je crveno plava knjiga imena: „Vlak u snijegu”. Sjetio sam se događaja koji se dogodio prošle zime i počeo sam listati knjigu. Naravno! Sad mi je sve jasno. Ja sam Ljuban iz te knjige! Danko i ja smo počeli razmišljati kako da se vratim kući, u knjigu. Otvorim stranicu četrdeset i pet i počnem čitati ulomak. Odjednom se sve zasjaji i probudim se u svom krevetu. Kako je lijepo opet biti kući!
Erik Humkić, Pula
