Dani OŠ Šijana: Misliš da je ovo raj
Pa ovako… Za početak da se predstavim. Ja sam Mirko Dakić i imam svega deset godina. Ljudi kažu da razmišljam kao čovjek od trideset godina. Vjerujem da je to zbog toga što sam stalno na internetu i igram previše računalnih igara. Uglavnom, djeca me baš i ne vole, ali mi se dive, zapravo mom mozgu. Ne znam zašto. Meni je sve to sasvim normalno.
Kad sam došao kući iz škole, odmah sam sjeo za računalo i krenuo igrati moju najdražu igru. Naravno, moja mama ne bi bila moja mama da me ne prekine usred igre sa svojim pametovanjem. “Jesi li ti normalan? Kad ćeš me poslušati? Izgubit ćeš vid. Ne mislim ti bez veze plaćati naočale.” I tako je meni svaki dan… Zamislite kako mi je teško s njom. Eh, jadan ja!
Na tren, osjećao sam se drugačije, činilo mi se da mi je neki crv ušao u glavu i iskopčao sve pametne žice. Odjednom, BOOM! Pao sam sa stolice i jako udario glavom. Na moju sreću ili nesreću. Nikoga nije bilo doma. Dignuo sam se s poda, ali uzalud, opet sam pao. Taman je tada mama pokucala. Pošto više nisam imao snage dignuti se niti išta reći, ona je sama otključala vrata, a kad je ušla, imala je što vidjeti. Mene na podu, a tada opet čujem njeno pametovanje: “Znala sam ja, sve je to od onog njegovog glupog računala..” Tada je zgrabila mobitel i zvala tatu da dođe pa da s autom odemo do bolnice. Tata je stigao, brzo me unio u automobil i odveo u bolnicu.
“Vaše dijete ima problema s vidom. Znate li možda zbog čega?”, upitao je doktor. Osjećao sam se grozno. Sve vrijeme mi je mama govorila, a ja kao da sam bio gluh. “Naravno da znamo”, na to će moja mama. Pogledao sam ju, a i ona mene. Bilo mi je jako žao.
Nekoliko dana sam ostao na pretragama i zavili su mi glavu. Sutradan su me pustili. Mama i tata su me odveli kod neke djevojčice. Rekli su da je ista kao ja, odnosno bila kao ja. Zamislio sam njen fizički izgled. Ima dugu crnu kosu s velikim bijelim zavojem oko glave. No, kad smo stigli, sve što sam vidio je bila jedna obična djevojčica bez zavoja, a oko nje trinaest vrsta najnovijih računala. Odmah sam htio sjesti za jedan od njih, ali mama mi je rekla zašto smo zapravo ovdje.
Prišao sam joj i sjeo na stolicu pa počeo pričati. “Misliš da je ovo raj, zar ne? Pa može se činiti i zabavnim i lijepim, ali zapravo, ovo je jako opasno. Znam da si misliš sad kako sam dosadan i sve, ali pogledaj mene. Bio sam kao ti. A sada mi više ne pada na pamet sjesti za računalo iako izgleda zabavno.” Djevojčica me je samo blijedo gledala. “Imaš pravo”, rekla je i nasmiješila se. Čini se baš draga.
Valentina Crvenković
OŠ Šijana, Pula
Mentor: Vladimir Papić
