Andrea Jurkota: Izgubljena u virtualnom svijetu
Ovaj dan je počeo kao i svaki dan do sada. Ujutro se probudim, umijem, doručkujem, krenem u školu i ne volim reći kako. U školi me dočeka ismijavanje i ponižavanje, ali ništa novo, tako je svaki dan, isti tečaj. Ovo mi je treća godina srednje škole.
Sve je to krenulo od drugog razreda. U mom razredu sve se promijenilo, samo sam ja ostala ista. Svi su imali puno više prijatelja i znanja o društvenim mrežama, svi su imali aplikacije poput TikToka i Snapchata, a ja nisam imala ništa. Zamolila sam mamu da mi dopusti da instaliram barem jednu od tih društvenih mreža, ali jedino što mi je odgovorila bilo je ‘ne.’ Tako su me krenuli ismijavati. Pokušala sam se uklopiti u društvo, ali nije mi uspijevalo i dalje me nisu prihvaćali. Iako je sve bilo daleko teže nego što izgleda izvana, ipak sam pokušavala. Jedino što mi je pomoglo bilo je povlačenje u školske toalete, gdje su me pronalazili i ismijavali. Nekad bih kući dolazila plačući.
Jedna cura iz mog razreda objavila me na svom storiju bez mog dopuštenja. Mislila sam da je možda nešto lijepo objavila, no bilo je suprotno. Objavila je mene kako se skrivam od ljudi u školskom toaletu. Taj je video dobio puno lajkova, a u komentarima su pisali kako sam ‘glupača koja misli da može nešto postići.’ Mislila sam da je to najgore što mi se moglo dogoditi, ali svaki dan su objave postajale sve gore. Pokušala sam joj reći da prestane, ali ona se samo nasmijala i otišla. Tog dana odlučila sam da više neću dopustiti da me takve stvari diraju. Počela sam glumiti da me to ne dira i pokazivati opuštenost, iako me duboko pogađalo.
Dane sam sve više i više provodila na društvenim mrežama, i dani su mi sve više i više prolazili. Sve što sam radila bilo je online, rijetko kad sam provela cijeli dan bez telefona. Kad god bi me neka prijateljica nazvala da izađemo van, odbijala bih i ostajala sjediti ispred ekrana, na društvenim mrežama. Tako su dani prolazili, a moje društvo zaboravilo bi tko sam ja. Zaboravila sam i ja. Nisam primjećivala koliko sam zapravo puno vremena provodila na mobitelu.
Polako sam počela gubiti prijatelje, jedino mi je ostala najbolja prijateljica. Ona je shvatila da moram hitno nešto poduzeti kako bi me maknula od ekrana. Postavila mi je izazov: nema mobitela. Isprva mi je bilo teško, ali s vremenom sam se navikla i shvatila da mi je zapravo laknulo. Bila sam umorna od mobitela. Počela sam više izlaziti van iz kuće. Da nije bilo moje najbolje prijateljice, nikad se ne bih izvukla iz ovisnosti o društvenim mrežama, i zato sam joj zahvalna. Društvene mreže mogu biti korisne i zanimljive, ali ako nismo oprezni, mogu postati ovisnost.
Andrea Jurkota
OŠ Šijana Pula
Mentor: Vladimir Papić
