Anastazija Debeljak: Sumnjiv brežuljak

U  Bregani ima jedan vrtić, velik i crven na malom brežuljku. Pored njega je škola, divna škola. Nikome se to ne čini nimalo sumnjivim – jedna obrazovna ustanova i jedan vrtić na malom brežuljku – osim Petru, Tari, Marku i Ivani. Brežuljak im je izgledao  tako ravno, a tako oblo istovremeno. Mislili su da je u brežuljku neki tajni laboratorij u kojemu se proizvode ilegalne stvari.

Petar jednom prilikom započne razgovor o brežuljku.

• Što mislite da iskopamo tunel koji će ići ispod vrtića kroz taj brežuljak?

• Čini se kao dobra ideja, ali preskačem. Zaprljala bih si odjeću! – odgovori Ivana na njegovo pitanje.

• Petre, ti si genije! – usklikne Tara –Tako bismo mogli dokazati drugima da postoji laboratorij u brežuljku! – kaže Tara.

• Pa vi ste stvarno ludi! – ruga im se Marko – Zar biste vi stvarno iskopali tunel da uđete u laboratorij? Ako je laboratorij, imat će zidove oko sebe, a kako kroz njih mislite proći?

• Pa ponijet ćemo čekić ili pilu sa sobom – odgovori Petar.

• A ako je zid od metala?-

• Pa, već ćemo  nešto smisliti…-

• Evo, ako sada smislite kako, Ivana i ja idemo s vama.

• Pa, pa, pa… – promrmlja Petar.

• Znam! – uzvikne Tara – Onda će biti pričvršćen vijcima, pa ćemo ponijeti odvijač!

• U redu. Dobro, onda idemo… – razočarano kaže Marko, ali potajno je i želio ići.

• Samo gdje i kada da se nađemo? – upita Ivana ostale.

• U subotu oko devet navečer kod vrtića – odgovori Tara.

• Meni odgovara – reče Ivana, a Marko i Petar kimnu glavama.

Došla je napokon subota. U osam navečer Ivana je još uvijek birala odjeću iz svog ormara, a to je radila još od sedam. Nakon trideset i tri minute, napokon je odabrala što će nositi. Petar i Tara na brežuljak su stigli dvadeset minuta ranije s lopatom, čekićem i odvijačem. U devet su došli Marko i Ivana isto s lopatom, odvijačem i čekićem. Počeli su kopati tunel u devet i dvadeset. Dok su kopali, naišli su na nekoliko cijevi pa su kopali ispod njih. Nakon dvadeset minuta kopanja čuli su nekakav glasan urlik, kao u zmaja. Počeli su kopati sve brže i brže, a urlici su bili sve glasniji i glasniji. Naišli su na drvenu pregradu te je udarili čekićem. Napravili su rupu te provirili kroz nju. Pred njima  se stvori  nešto poput podzemnog proplanka, a daleko u njemu – bio je zmaj! Ogroman zmaj koji riga vatru! Petar se skoro onesvijestio.

• Gle! Tamo je još jedan! – iznenađeno će Ivana.

• I tamo isto!

• A ovdje, bliže nama, još jedan, mali!

Bila su četiri, ali nešto je bilo čudno….

• Ovaj najmanji ne riga vatru, ostali to mogu… – primijeti Marko.

• I što mi možemo učiniti? – upita Petar.

• Pa, pomoći mu da je počne rigati.

• Ali kako?

• Pa prići ćemo mu, a dalje ću već smisliti…

• Super plan, Marko! Najbolji plan ikad smišljen!

• Ako umremo, barem ćemo biti među jedinima koji su umrli od zmaja – kaže Ivana.

Pažljivo su  mu prišli, tako da ih veliki zmajevi ne primijete.

• Šššš! Trebamo biti tihi i oprezni! – prošapta Marko, a Petar se počne jako vrištati.

Mali se zmaj se okrenuo i ugledao ih. Odmah je počeo rigati vatru, a zatim svi naglo od straha pobjegnu natrag od njega. Ubrzo su bili pokraj drvene pregrade.

• Ovo je bilo uzbudljivo! – uzvikne Petar.

• Uzbudljivo? Skoro smo umrli! – odvrati Marko.

• Barem sada može rigati vatru.

• Hajdemo tog zmaja nazvati nekako, zato što  ćemo ovo pamtiti do kraja naših života – predloži Ivana.

• Kako? – upita Tara.

• Možda, Zmajček Pozojček? – upita Marko.

• Može! – slože se ostali.

Nakon toga otišli su kući, zadovoljno se smiješeći jer su pomogli malome zmaju da prvi put riga vatru…

Anastazija Debeljak
OŠ Milana Langa, Bregana
Mentorica: Valentina Mahović