Tena Jurić: Mala lisica i nepodopštine

Mala lisica ležala je na krevetu kada joj je sinula joj je jedna ideja. Pošto je bila gladna, a nije htjela tražiti pomoć, odlučila je sama uzeti hranu. Pokušala je dohvatiti veliku staklenku punu mlijeka. Kada je shvatila da je preniska, stala je razmišljati. Popela se na stolicu i ispružila svoje šapice što je više mogla. Uspjela je dohvatiti staklenku vršcima šapa. Bila je tako blizu da uspije, no staklenka joj se izmaknula i pala sa ruba visokog drvenog kabineta. Staklenka se razbila, a mlijeko se razlilo svuda po tamnom drvenom kuhinjskom podu.

Brat male lisice prvi je čuo zvuk razbijanja stakla pa je potrčao u kuhinju. Uhvatio se za glavu i vičući pozvao stariju sestru lisicu koja je dotrčala što je brže mogla. Toliko se uplašila da je skoro pala niz stube. Kada je vidjela što se dogodilo, pogledala je svoju mlađu sestru koja je stajala u sredini sobe sva mokra od mlijeka i upitala ju je: „Što si sad napravila?“ Ovako nešto se događalo često. Mala lisica je mislila da može nešto sama jer je već „velika“, no uvijek bi napravila neku nepodopštinu.

Starija sestra uzela je ručnik i krenula brisati proliveno mlijeko. Čisteći nered, kroz zube je govorila: „Pričale smo o ovome… još si mala i ne možeš uvijek sve dohvatiti… moraš se strpiti dok ne budeš dovoljno velika… mogla si se ozlijediti… zašto mene nisi pitala da pomognem… ovo je zadnji put da čistim tvoj nered…“

Kada je pod bio obrisan i staklo bačeno u koš za smeće, starija sestra lisica pogledala je uokolo. Ni traga maloj lisici. Ona se već igrala vani i potpuno je zaboravila na nepodopštinu koju je napravila.

Pouka: „S malom djecom treba imati strpljenja i ne treba se na njih ljutiti kad ponekad pogriješe.“

Tena Jurić, 8. r.

OŠ Stjepana Radića, Čaglin