Rosa Krog Broz: Put u nepoznato

Prije mnogo godina, u malom selu pored Vojvojca u maloj drvenoj kućici živjela je jedna djevojka. Zvala se Vaška i imala je 16 godina. Vaški se njeno ime nije sviđalo, bilo je dosta neobično. Sve njene prijateljice imale su imena poput: Marija, Ana, Viktorija… I Vaška je htjela neko popularno ime, ali njezini roditelji Vinko i Verica nisu mogli ni pomisliti da se Vaška zove nekako drugačije. Osim što se Vaška i njeni roditelji nisu slagali oko imena, bilo je tu još mnogo razmirica. Na primjer, Vaška nije voljela ništa od hrane osim pohane patke, a njeni roditelji nisu imali dovoljno novaca da pohanu patku pripremaju više puta u godini, zbog čega pak Vaška gotovo ništa nije željela jesti, pa je bila mršava…Ali, ono što je bilo najgore od svega je to što Vaškini roditelji nisu htjeli nastaviti školovati Vašku unatoč tome što je ona to silno željela. Njezini roditelji stalno su govorili da je glupo trošiti novce na školu te da je bolje te novce potrošiti na hranu i odjeću. Naime, uz to što joj nisu dopustili da se dalje školuje, njezini roditelji pokušavali su joj naći bogatog muža kako bi se izbavili iz siromaštva. A Vaška je bila lijepa, pa pronaći muža za nju nije bio nikakav problem, barem njezinim roditeljima. No, Vaška se nikako nije slagala s tom idejom. Ona se htjela udati za nekoga koga voli i udati se za njega (ili možda nju?) kada bude spremna. Tako su se oni svakog dana raspravljali, no jednog dana Vaški je prekipjelo. Njezini roditelji u kuću su doveli zgodnog, bogatog i malo starijeg (ako pod „malo” mislimo na 30 godina starijeg) gospodina Rovaka-Savana.

• Moja damo prelijepa, hoćete li se udati za mene Rovaka-Savana?- reče on s dijamantnim prstenom od 1000 karata za nju i očima koje su blistale od sreće (ili možda od nervoze, pošto je ona bila jedina prilika da opet ima život s mladom ženom).
• Mama, tata, koliko ovaj čovjek ima godina? 40? – ljutito upita Vaška.
• Moja damo prelijepa, imam 44 godine. – hvalisavo reče.
• Ma, predivno! – sarkastično će ona – Neću se udati za ovog tipa, ni pod razno. Imam 16 godina i želim proživjeti mladost, a uostalom nisam zaljubljena u njega! – nervozno uzvikne.
• O da, hoćeš mlada damo! On je jedina prilika da se izvučemo iz siromaštva! – kaže majka Verica pokušavajući samu sebe smiriti.
• Ako želiš bogatuna u kući, udaj se ti za njega! – povikne Vaška i odjuri u sobu zalupivšii vratima.

Bogatun počne plakati i pobjegne u svoju vilu. Vaška je bila toliko ljuta da je uzela staru razderanu torbu sa svojeg visokog smeđeg ormara te se počela pakirati. Nije imala puno stvari pa nije ni puno spakirala. Kada je pala noć, a Verica i Vinko zaspali, Vaška se iskrala kroz svoj razbijeni prozor u kutu sobe. Nije znala kamo ide, ni kome ide, jednostavno je otišla.
Cijelu noć hodala je kroz polje kukuruza (a možda je bila i pšenica, bio je mrak pa se nije baš najbolje vidjelo). Već su je boljele noge i oči od mraka, kada ugleda prvu, slabu, ali ipak zraku sunca. Vaška je bila sretna što vidi sunce nakon ove naporne noći, ali isto tako je shvatila da će je roditelji početi tražiti, pa je potrčala najbrže što je mogla. Dok je ona trčala, njezini roditelji podigli su veliku paniku, pogotovo majka Verica. Nazvali su svu rodbinu (a vjerujte rodbina nije bila mala, imala je preko trideset članova) da provjere je li Vaška kod njih, ali svi su zaredom kazali da nemaju pojma gdje je Vaška. Dok su oni tako provjeravali gdje je Vaška, ona je trčala dugim poljem. No odjednom se spotaknula i pala. Ogrebala je koljeno, i to tako jako da je počelo malo krvariti.

• AUUUU! Upomoć! – glasno je vikala. Uz bol od ogrebotine, Vaška je bila gladna i umorna te nije mogla prestati vikati.

Vikala je jedno vrijeme, a onda se pojavila djevojka njenih godina. Imala je kratku plavu kosu, plave oči, crne hlače, bijelu majicu i pamučnu plavu jaknu. Zvala se Avina. Avinina mama je doktorica, pa je Avina odmah znala što treba napraviti. Skinula je svoju jaknu te je omotala oko Vaškinog koljena. -Kako se zoveš? – upitala je Avina.
– Zovem se Vaška, – odgovori ona zamuckajući, – kako se ti zoveš?
– Ja sam Avina. – kaže ona.
– Ovo izgleda kao poveća ogrebotina, idemo do mene doma. – zabrinuto kaže Avina.

Nakon pet minuta sporog hodanja, Vaška i Avina došle su do Avinine kuće. Kuća je bila nešto veća od Vaškine, bila je crvene boje, a sa svake strane imala je mali prozorčić. Vaška i Avina ušle su kroz mala zelena vrata koje vode točno u blagavaonu. Ondje je bio mali smeđi stol i tri smeđa stolca. A na jednom od stolaca sjedila je gospođa crne kose. Bila je to Avinina mama Ivna. Imala je neku zelenu haljinu, preko koje je zavezala plavu pregaču.

• Mama, ovo je Vaška. Ogrebala je koljeno. – reče Avina mami.
• Dođi, da vidim. – kaže gospođa Ivna.
• Nije to ništa strašno, prenoćit ćeš ovdje, pa će sve biti u redu. – kašljući reče gospođa Ivna.

Gospođa Ivna gazom je omotala Vaškino koljeno, a zatim joj je, skupa s Avinom, pomogla po stepenicama do Avinine sobe. Vaška i Avina sjele su na mali smeđi krevet prekriven rozom dekom. Jedno vrijeme vladala je neugodna tišina, a onda je u sobu ušla Avinina mama.

• Bok cure, – veselo kaže ona, – donijela sam vam toplu juhu!
  Juha je smrdjela na 100 kilometara!

BLJAK!

 

 

 

 

 

 

Makar je juha smrdjela i u sebi imala sve što se u kuhinji može naći, Vaška je pojela cijeli tanjur kako ne bi ispala nepristojna.

• I, juha ti je bila fina? – znatiželjno upita Avina.
• A tebi? – nervozno upita Vaška.
• Ne! Užasna je! – povikne Avina pazeći da je mama ne čuje.
• Huu – izdahne Vaška, – sva sreća da nisam jedina!
• Ali zašto si onda pojela cijeli tanjur? – upita Avina.
• Pa iz istog razloga kao i ti, – odgovori Vaška, – da ne ispadnem nepristojna, nezahvalna i sve ostalo.

I tako su one razgovarale o juhi i mnogočemu drugom do kasno u noć, a onda i zaspale. Sutradan ujutro probudio ih je jak vjetar.
Još su neko vrijeme ležale u krevetu, a onda je Avina ustala i otišla u kuhinju po doručak. Za doručak je bio kruh i maslac te uz to još i mlijeko.
Curama je bilo fino, pa su pojele bez gunđanja.

• Reci mi nešto o sebi Vaška. – reče Avina
• Pa, imam 16 godina, jedinica sam, najdraža boja mi je crvena, mmm. – odgovori ona.
• A što te još zanima? – upita Vaška.
• Pa na primjer, – predloži Avina, – kako ti se zovu roditelji?
• Mama mi se zove Verica, a tata Vinko. Nisu oni baš neki roditelji. – reče Vaška.
• A tvoji roditelji kako se zovu, odnosno kako ti se tata zove? – upita Vaška ne znajući što je čeka.
• Pa tata mi se zove Rovak -Savan. – reče Avina.
• Rovak-Savan??? – sada je iznad Vaškine glave bilo sto upitnika.
• Da, ali njega više ne mogu zvati tatom. – sa suzom u oku reče Avina.
• A zašto? – oprezno će Vaška .
• Pa on je, – ona suza u oku se povukla, a Avinino se lice namrštilo, – on se obogatio te pustio mene i mamu ovdje.
• Navodno se uskoro trebao oženiti za neku šesnaestogodišnju djevojku.- ljutito reče Avina
• Aha. A zašto bi se htio udati za nekoga tako mladog? – upita Vaška.
• Pa, mama mi je rekla da je on uvijek volio zabavu, a po njemu zabava je bolja uz mlađe žene. Naime, i moja mama je bila dosta mlađa od njega kada ju je oženio. A ostavio nas je samo zato jer mu je moja mama već dosadila i jer mu je bila prestara.
• Aha, okej, mislim nije okej od njega. – zbunjeno će Vaška.

Zatim je Avina iz stare smeđe ladice izvadila sliku njezinog tate i sliku prstena koji je bio za tu djevojku. Čovjek sa slike bio je isti onaj koji je zaprosio Vašku. Sve se podudaralo. Ime, izgled, pa čak i 1000 karatni prsten.

• Evo to ti je moj rođeni otac. – reče Avina.

Sada su se u Vaškinoj glavi rojila pitanja.

Znaju li Avina i njezina majka da je ona zapravo ta djevojka? Drže li je ovdje kako bi joj se osvetili? Treba li Avini i njezinoj majci reći istinu, ako je one već ne znaju?

Od svih tih pitanja Vašku je zaboljela glava.

• Vaška, Vaška, jesi li dobro? – zabrinuto upita Avina.
  -Da, da, dobro sam, samo sam se malo zamislila. – trgne se ona.
• U redu onda. – reče Avina.
• Cure, idemo ručak je gotov! – iz kuhinje se začuje glas gospođe Ivne.

Vaška još uvijek šepajući sa Avinom otiđe u blagavaonu, sjele su za stol i opet pojele cijeli tanjur one smrdljive juhe u koju se stavlja sve što se može naći u kuhinji. Zatim su otišle u sobu.

Vaška je htjela biti sigurna da Avina ne zna koga je njezin tata zaprosio, pa upita: – Nego, znaš li ti koga je taj tvoj tata zaprosio odnosno kako se zove ta djevojka?

• Ne, ne znam. Samo je poslao sliku onog prstena s porukom: Uskoro se ženim! – odgovori Avina.

• Aha, okej. – sa olakšanjem reče Vaška.
• A zašto pitaš? – upita Avina.
• Ma ništa, tako, znatiželjna sam, oprosti ako smeta. – nervozno kaže Vaška.
• Ma ne smeta, u redu je. – smireno će Avina.
• Nego kako je tvoje koljeno? – upita Avina.
• Pa, mislim da je dobro, – reče Vaška, – evo odmotat ću ga da vidimo.
  Vaškino koljeno je zacijelilo, vidjelo se još samo 10 crvenih crti.
• Mislim da bi mogla danas krenuti dalje. – dizajući se iz kreveta kaže Vaška.
• A gdje ideš i kome ideš? – upita Avina.
• Ne znam, samo idem, bježim od roditelja. – odgovori Vaška
• A zašto bježiš? – opet upita Avina.
• Ma ne bi baš o tome. – nervozno će Vaška.
• Aha, okej. – Avina je bila zbunjena.

Avina je otpratila Vašku do vrata, tamo je bila i Avinina mama pa je upitala: – Gdje idete cure?
– Vaška ide dalje na put jer joj je koljeno zacijelilo. – odgovori Avina.
– A kamo ideš Vaška? – upita gospođa Ivna kuhajući opet onu smrdljivu juhu.
– Ne znam, bježim od roditelja. – uznemireno će Vaška.
– Ali zašto? – upita godpođa Ivna.
– Ma nije bitno. – reče Vaška.
– Avina, ti poznaješ mjesto, pa pokaži prijateljici put do Velikog Jezera. – predloži Avinina mama.
– Naravno mama! – složi se ona i pojuri u sobu kako bi se spakirala.

Avina je uzela plavu vreću i nju spakirala nešto odjeće, jastuk i dugačku plavu deku. Zatim se vratila u blagovaonu. Mama joj je dala nešto hrane i nožić za rezanje da imaju za put.

• Pazite se! I Avina zapamti otpratiš Vašku do Velikog Jezera i onda se polako počneš vraćati! – napomene gospođa Ivna.
• U redu mama! – reče Avina.

Put do Velikog Jezera bio je dugačak, pa su Vaška i Avina počele hodati.

• A kamo idemo? – upita Vaška.
• Idemo do Velikog Jezera. – odgovori Avina.
• A zašto idemo do jezera?? – Vaška je bila zbunjena.
• Ma nije to jezero, – kroz smijeh kaže Avina, – to je mjesto po imenu Veliko Jezero!
• Zašto se zove Veliko Jezero? – upita Vaška, – Je li to neki otok ili?
• Ma nije otok , nego mjesto koje ima puno jezera. – odgovori Avina.
• Aha, okej sada mi je jasnije. – reče Vaška.

Tako su one hodale i hodale sve dok se nisu umorile. Pao je mrak, a Avina je iz torbe izvadila dugačku plavu deku i jastuk koje je prije spakirala. Pola deke rasprostrile su na travu, a drugom polovicom su se pokrile. Ispod glava su stavile jastuk, a onda su, gledajući u stotine predivnih zvijezda, zaspale.
U gluho doba noći začuo se vrisak. Bio je to Avinin i Vaškin vrisak. Vrisnule su u isto vrijeme, kao u filmu, kao da je netko točno to isplanirao.

• Mraviiiii!! – vrisne Vaška, – Crveni mraviii!!
• Ja sam alergična na ugriz crvenog mrava! – uznemireno će Avina.
• Brzo, idemo, – povikne Vaška, – moramo naći bolje mjesto za spavanje!

Tračale su tako one, kako bi se riješile mrava. Trčale su sve do jedne male napuštene drvene kućice. Ušle su u nju i prvo što su napravile je da su provjerile ima li mrava ili bilo kakvih drugih kukaca.

• Nema mrava ni bilo kakvih drugih kukaca. – zadovoljno će Vaška.
• U redu, ali što ću sa alergijom? – upita Avina.
• Pa, jel imaš kakav lijek? – upita Vaška.
• Ne, – odgovori Avina, – mislim imam, ali kod kuće.
• Šta ti je mama dala od hrane? – upita Vaška, – Imaš možda koju naranču?
• Da imam, – odgovori Avina, – evo ti je.
• Hvala! – reče Vaška.
• Imaš možda nož? – upita ona.
• Da imam, – odgovori Avina, – šta će ti?
• Mama mi je jednom rekla da narančin sok ublažava opekline i sve slično tome . – objasni Vaška.

Sada je Vaška cijedila sok iz naranče na Avinin dlan.

• Evo ga, sada se ti namaži tim sokom. – pospremajući naranču kaže Vaška.
• Hvala! – reče Avina mažući se sokom po rukama i licu.

Nakon nekoliko minuta Avinu je popustila bol, pa je zaspala. Vaška je još neko vrijeme ostala budna i razmišljala o onome s Avininim tatom.

Mogu li joj reći? Hoće li se ljutiti kada joj kažem? Mogu li ovo zauvijek skrivati? Ili će se istina jednom doznati? Što ako me napusti kada sazna? Ona nije samo djevojka koja će mi pokazati put, ona je moja prijateljica! Ne želim je izgubiti! Možda se neće ljutiti, ipak, bez obzira na sve, ja sam njega odbila!? – pitala se Vaška.

Sutra ujutro Avina se prva probudila, pa je sebi i Vaški napravila mali skromni doručak. Iz torbe je izvadila malo kruha i dvije jabuke. Jabuke je narezala na kriške i stavila nazad u malu zdjelicu u kojoj su i bile. Uzela je vrećicu u kojoj je stajao kruh, izvadila kruh i otišla do potoka iza kućice.

Napunila je vrećicu vodom te se vratila natrag u kućicu. Kada se Avina vratila Vaška je već bila budna.

• Gdje si bila? – upita Vaška.
• Išla sam do potoka, – odgovori Avina, – da nam donesem vode.
• HIIIHIHIHI, HAHAHAHA – smijala se Vaška.
• Što je smiješno, zašto se smiješ? – zbunjeno upita Avina.
• Pa, haha, – kroz smijeh će Vaška, – cijele cipele su ti mokre!
• O, ma daj! – živčano će Avina, – Vrećica ima rupu!
• Ovo su mi bile jedine cipele! – uzdahne Avina.
• Daj ih meni, – reče Vaška, – odnijet ću ih van na sunce da se osuše.

Vaška je ostavila Avinine cipele na suncu te se vratila u kućicu i zajedno s Avinom pojela doručak. Kada su pojele, izašle su da vide jesu li se cipele osušile. Cipele su još bile malo vlažne, ali dovoljno suhe za hodanje u njima. Usput su prišle potoku, u dlanove uzele malo vode i popile je. Otišle su natrag u kućicu, spakirale stvari i krenule na daljnji put do Velikog Jezera.
Hodale su, hodale dok je ispred njih bilo samo dugo zeleno i trunkicu smeđe polje.

Nakon sat vremena hodanja začuje se glas: – Hej, kuda idete puce? – .

Bio je to neki starac u velikom crveno-zelenom traktoru, koji se, očito vozio poljem.

• Tko ste vi? – upita Vaška, – I zašto vas zanima gdje idemo?
• Ja sem vam Vozač Jože, – odgovori on, – ak idete tam kam ja idem, bum vas otpeljal!
• Ako vas baš tako zanima, idemo do Velikog Jezera. – reče Avina.
• Ma najte me zezati, i ja, – uzbuđeno će Vozač Jože, – ka’ ćete prevoz?
• A kako da mi vama vjerujemo? – upita Vaška.
• Pa hodite v onu tam hižu i pitajte kak sem ja dobar prem njimi! – Vozač Jože sada je prstom upirao u crvenu kuću s mnogo sićušnh prozora i jednim povećim vratima.
• U redu, idemo provjeriti kakav si ti čovjek! – povikne Vaška.

Avina i Vaška uputile su se prema crvenoj kući, pokucale su i čekale. Čekale su cijelih deset minuta dok jedna malo starija gospođa nije otvorila.

• Jažoi!!! – povikne gospođa.
• Da draga? – pojavi se još stariji gospodin.
• Kaj znaš gdo su ove dve lepe, mlade puce? – upita gospođa gospodina.
• Ne, ne znam gdo su te puce. – odgovori gospodin.
• Eh, onda dober den, – reče ona, – kaj trebate?
• Htjele smo vas pitati kakav je Vozač Joža, mislim po ponašanju i to. – zbunjeno upita Avina.
• A kaj pa vas to zanima? – upita gospođa.
• Pa tako, znatiželjne smo. – kaže Vaška.
• Dobre, hojte nutra. – pozove gospođa.
  Avina i Vaška uđu u malu kuću. Na ulazu se nalazio mali dvosjed pokriven sivom dekom. Vaška sjedne, pa za njom i Avina.
• Ni, i kaj vas zanima oko Jože? – upita gospođa.
• Pa možemo li mu vjerovati? Je li on dobar čovjek? – upita Avina.
• Naš Jože vam je najboljši človek v ovom selu! Ne bi on ni mrava zgazil! – pričala je gospođa.
• Aha, znači možemo mu vjerovati da će nas odvesti do Velikog Jezera? – ponovno upita Avina.
• Ma da, svakak morete! – uzvikne gospođa.

Vaška i Avina izađu iz kuće natrag na polje.

• Dobro onda, povest ćete nas do Velikog Jezera, u redu? – upita Vaška.
• Svakak, – odgovori Vozač Jože, – upadajte nutre!

Avina i Vaška sjednu na sjedala u traktoru, pa Jože počne voziti. Vozili se tako oni cijeli dan. Vozač Jože cijelo je vrijeme pjevušio: – Lalala, do Velikog Jezera, lalala, mi se peljamo, lalala…
Kada je pao mrak Jožev traktor stao je ispod velikog stabla. Vozač Jože je zaspao, a ubrzo su zaspale i Avina i Vaška. Sutradan ujutro Avina je dala komad kruha Vozaču Jožetu i komad kruha Vaški. Kruha više nije bilo, pa je Avina pojela naranču. Jedu oni i jedu, kad se odjednom začuje glas.

• Jože, Jože – vikala je neka žena. Bila je to Jožekova žena.

Jože se ispriča i pojuri do žene. Počeli su razgovarati, čula se pokoja riječ jer su pričali tako tiho kao da su u nekoj tajnoj agenciji.

• Moraš se vrnuti nazaj v hižu. Nič od tog tvojega puta – čulo se kako žena govori.
• Al, al… – izgovarao se Jože.

Razgovarali su dobrih deset minuta, a onda se Vozač Jože vrati do traktora i djevojaka. Rekao im je kako mu je žena rekla da mora kući i da će nažalost morati ovaj put nastaviti same. Avina i Vaška iskoče iz traktora, pozdrave Jožeka i nastave hodati. Na putu su viđale svašta, od orlova, kokoši, pa do vatre. Pjevušile su, razgovarale… Po Vaškinoj glavi još uvijek su se vrtila ona ista pitanja od prije, ali im nije zadavala mnogo pažnje da Avina ne bi nešto posumnjala. Ubrzo su se umorile, pa su sjele na neku staru smeđu potrganu klupicu koja je stajala nasred polja. Tamo su se odmorile i krenule dalje.
Sve je bilo u redu dok se u daljini ne pojavi neki čovjek u ljubičastom odijelu i hlačama, bijelom košuljom i zalizanom kosom. Vaški i Avini bio je poznat, ali nisu ga najbolje vidjele. Čim se malo približio odmah su shvatile tko je to. Bio je to Avinin tata odnosno čovjek koji je zaprosio Vašku – Rovak-Savan.
– Tata? – zbunjeno će Avina.
– Avina? – pogleda je zbunjeno – Što ti radiš sa Vaškom?
– Vi se poznajete? – Avina je sada bila već jakooo zbunjena.
– Kako da ne! – odgovori Rovak-Savan.
– Od kuda, kako, zašto? – ljutito će Avina, – Vaška zašto mi nisi rekla da poznaješ moga oca? Oče, od kuda ti nju poznaješ???????
– Avina objasnit ću ti sve, samo se smiri i sjedni. – smirivala ju je Vaška.
Avina se sjedne kao i njezin otac, a Vaška počne objašnjavati što se dogodilo.
– Vidi ovako, ti znaš da moji nisu bili baš puni love. Htjeli su me udati za nekog bogatog kako bi dobili novce… – objašnjavala je Vaška, – …Onda se tu našao tvoj otac. Jednog dana samo sam ga ugledala, kleknuo je na koljena i ispružio prsten. Pitao me želim li se udati za njega, ja sam naravno odbila i pobjegla u sobu. Zato i bježim od roditelja jer sam se bojala da će me na silu udati.

Avina nije mogla vjerovati, nije imala riječi. Ustala je, izgrdila oca i napomenula da se ni slučajno ne vraća kući te da zaboravi na nju i mamu jer su one njega odavno zaboravile. Jedino što je zamjerala Vaški je to što joj nije odmah rekla istinu, ali isto tako razumije njen strah. Za kraj je ocu rekla da se gubi iz njihovih života i da ona nastavlja svoj put s Vaškom, a on da ni ne pomišlja na nekakav oprost. Rovak se snuždi što to čuje od svoje kćeri, koju usprkos svemu u dubini svog srca voli, pusti dvije – tri suze te krene negdje gdje ga neće svi mrziti. Avina i Vaška isto tako krenu svojim putem, Veliko Jezero je blizu. Cijelim putem Vaška se pokušavala iskupiti, no Avina je odmah rekla da to nije njena krivnja već krivnja Rovaka-Savana.

Nakon nekoliko sati hoda ispred sebe ugledali su veliko jezero (baš jezero, ne grad).

• Prvo jezero, – reče Avina, – znači da smo stigli.
• Već, mislim konačno! – povikne Vaška

Prijeđu tako one prvo jezero, a onda i drugo, pa treće, i onda četvrto… Možemo tako u nedogled jer jezera je stvarno puno. Konačno ispred njih stvorila se prva cesta, nakon dana i dana hodanja poljem, vidjeti asfalt bilo je pravo čudo. Vaška je prvo jednom, a onda i drugom nogom zakoračila na cestu. Isto je napravila i Avina. U nekoliko sekundi pretrčale su na drugi kraj ceste. Još nekoliko minuta su hodale, a onda su naišle na neku napuštenu, staru zgradu.

Ušle su kroz mali ulaz na početku. Zgrada je bila prljava i imala je miris po ustajalim smrdljivim čarapama i po pljesnivom siru. Ali nisu imale izbora. Na pod su rasprostrile pola deke i jastuk. Legle su na polovicu deke, a polovicom se pokrile.

Sutradan ujutro Avina je morala poći kući. Obje su bile jako tužne što se razdvajaju, pogotovo Vaška jer sada kada nema Avine sve će biti drugačije.

• Ovo ti je moja adresa, – Avina je Vaški pružila papirić, – napiši i pošalji mi neko pismo ponekad, želim znati jesi li dobro. Može?
• Dogovoreno! – plačući, ali sa smiješkom na licu odgovori Vaška.

• 

Čvrsto su se zagrlile, obje su plakale; ali ne možemo im zamjerati nakon svega što su zajedno prošle. Došao je i taj tren, Avina je morala otići. Pozdravile su se, još jednom kratko zagrlile, a onda je sve samo nestalo. Avina je otišla, Vaška je ostala sama.

TJEDAN DANA KASNIJE…
Avini je stiglo pismo! Bilo je od Vaške, a evo i kako je glasilo:

Draga Avina,
otkad si otišla puno je teže, ali nekako se snalazim.
Našla sam “utočište” kod jedne drage bakice. Radim kod nje na štandu i uzgajam patke. Isto tako, patke mi više nisu najdraže jelo jer su mi preslatke ovako žive. Umjesto njih otkrila sam pohane rajčice koje su još finije od pataka. Štedim za školarinu, konačno ću moći nastaviti školovanje koje kod kuće nisam mogla. Imam hranu, vodu…sve što mi treba.
Iskreno, život mi nije bajka, ali nije bio ni prije. Sada se barem ne trebam na silu udati.
S roditeljima se nisam čula niti mislim. Važno mi je da imam prijateljicu koja će uvijek biti tu za mene.
Ovo ti je moja adresa: Badićeva Ulica Badema 51, Veliko Jezero
P.S. možeš osloviti na ime Ana Avijara

Napiši i ti meni neko pismo da znam kako si!

Voli te tvoja Vaška!

Vaška je unatoč problemima s roditeljima i unatoč siromaštvu našla život koji živi prema vlastitim pravilima. Život u kojem može zapravo živjeti. Isto tako i Avina je imala puno problema, ali danas sretno živi sa svojom mamom. Vaška i Avina ovu će pustolovinu pamtiti kao najbolju do kraja života, baš kao i Vozač Jožek koji nije uspio “vidjeti” kraj, ali ipak bi je jedan jako važan dio ove pustolovine.
Možda jednom i saznamo što se Vaški i Avini dalje događalo i koje su još pustolovine proživjele, nikad se ne zna!?

KRAJ!

Rosa Krog Broz, Pregrada