Nina Brajević: Portret Viktorije Perez

Bila je to 1897. godina, nakon završetka mojeg školovanja, znao sam da želim postati slikar. Ništa drugo nije bilo zanimljivo i ništa drugo nije bilo bitno. Samo sam htio slikati. Moj otac je uvijek mislio da sam malo drugačiji. Potpuno se slažem s njime. Živio sam samo s ocem. Samo nas dvoje, u malenome Francuskom gradiću Berck. Moja majka je bila poznata pjevačica, ali preminula je kada sam još bio dijete. Upucali su ju negdje na ulici, otac nije isti od tada. Školovao sam se u gradu Calais. Slikao sam svaki dan i to je bilo jedino što sam radio. Kao što sam rekao, ništa drugo mi nije bilo bitno. Slikao sam portrete poznatih ličnosti, puno sam zarađivao.
Sve dok jednog dana nisam dobio poziv od obitelji Perez. Bila je to vrlo bogata obitelj, barem su mi tako rekli. Poziv sam dobio od gospodina zvanog Remy Perez. Rekao mi je da ima dvije kćeri i da ih odgaja sam. Divio sam mu se, naravno. Nastavili smo razgovarati i izmjenjivali smo si pisma. Rekao je da će mi platiti koliko god novaca ja poželim da naslikam portret njegove najstarije kćeri Viktorije Perez. Bio sam vrlo odlučan oko toga i znao sam da je slikanje nešto što volim i da tako pomažem drugima. Prihvatio sam ponudu i rekao gospodinu Remyju da bi mi bila uistinu čast naslikati njegovu kći Viktoriju. Ponudio mi je smještaj u gradu Parizu u njegovoj kući. Prihvatio sam i počeo se pakirati za put.

Pariz nije bio blizu mojeg rodnog mjesta, ali volio sam putovati. Tri dana nakon poziva, stigao sam u Pariz. Vlakom sam stigao do kuće obitelji Perez. Kuća je bila vrlo velika, kremaste boje i imala je jako puno prozora, bila je okružena cvijećem i stablima. Na kući su se protezale grane obližnjih stabala i tako je sama kuća davala misteriozan ugođaj. Velika drvena vrata mi je otvorio gospodin Remy i pustio me unutra. Hodnici su bili osvijetljeni i kroz glavni hodnik se protezao veliki i dugački, bijeli tepih. Prozori su bili okruglog oblika i na stubama su bili kameni kipovi anđela. Kuća je izgledala kao dvorac, bio sam oduševljen. Na kraju hodnika nalazila se velika prostorija u kojoj su bile velike stolice i dugačak stol. Gospodin Perez me ugodno dočekao i pokazao mi cijelu kuću. Razgovarali smo o svemu i zaključio sam da je obitelj Perez i više nego bogata.
Sobe u kući nisam niti brojao, bilo ih je previše. Svaka soba bila je lijepo očišćena i velika. Kreveti su bili drveni i pobojani u lijepu bijelu boju. Sve je bilo raskošno. Sa stropa su visjeli veliki, široki, dijamantni lusteri. Bio je mrak i gospodin Perez mi je rekao da pođem u sobu za goste, gdje ću boraviti dok ne dovršim portret Viktorije. Samu Viktoriju još niti nisam upoznao niti ugledao, zaključio sam da je možda sramežljiva i da me zato njen otac drži podalje od nje.
Pošao sam u krevet kada je pao mrak. Noć je bila vrlo čudna. Kroz velike prozore je puhao hladan zrak te sam pošao da zatvorim prozor u hodniku, kako se ne bi smrznuo. Otvorio sam velika vrata od sobe, ali su jako zaškripila. Bojao sam se tišine u ovoj kući. Dok sam hodao prema velikom prozoru, ugledao sam jednu djevojku kako stoji na velikoj, kamenoj terasi. Imala je dugačku, tamnu kosu. Bila je u bijeloj spavaćici do poda i stajala je na terasi bosih nogu. Nije se pomaknula, samo je stajala u kutu i gledala u mjesečinu. Nisam joj ugledao lice, mislim da niti nisam trebao. Bio sam siguran da je to kći gospodina Pereza, Viktorija. Nisam joj prišao, vratio sam se u svoju sobu i pokušao zaspati.

Noć kao da je trajala sto godina, mjesec je obasjavao hodnik i hladan vjetar je i dalje puhao. Nakon dugo vremena sam zaspao, a ujutro me probudio pjev ptica. Sunce je sjalo i u hodniku se čuo hod ljudi. Obukao sam se i izašao iz sobe kako bi ugledao spremačice koje su spremale stvari iz sobe u sobu i čistile hodnike. Sve su me jako zbunjeno pogledale od glave do pete i nastavile raditi svoj posao. Na kraju hodnika bio je majstor koji je popravljao veliki, crni sat koji je bio obješen na zidu. Pogledao me i spustio čavle.
„Što vi radite ovdje? Tko ste vi?“ – upitao me.
Objasnio sam mu da sam stigao u Pariz kako bih naslikao portret kćeri gospodina Pereza. Gledao me u čudu kao da ne razumije o čemu pričam.
Velikim stubama sam se spustio u prizemlje, u glavnu sobu gdje me čekao gospodin Perez. Bio je nasmiješen i veseo. Rekao je da ću danas upoznati njegovu kći Viktoriju i kako danas odmah mogu početi sa slikanjem njenog portreta. Odveo me u jednu od soba koja je bila puna raznih kamenih kipova i slika. Na zidu je bio portret neke žene. Pretpostavio sam da je to možda preminula žena Perez. Viktorija je sjedila na velikoj sofi koja se nalazila u sredini sobe. Imala je dugačku ružičastu haljinu i opet, bose noge. Preko glave je imala veo i nisam joj mogao vidjeti lice.
„Kako da naslikam portret kada ne vidim gospođicu?“ Upitao sam gospodina Pereza.
Slegnuo je ramenima i pozvao me sa strane.
„Jako je, znaš…“ – počeo je i nije završio rečenicu. Nisam znao što reći.
„Jako je što?“ – upitao sam ga nakon nekog vremena.
Remy je onda uzdahnuo i rekao: „Oštećena je.“
Nisam shvatio što gospodin Perez želi reći time. Oštećena? Što bi to trebalo značiti?
„Trebate shvatiti, gospodine slikare, Viktorija je jako oštećena.“ – ponovio je.
Kimnuo sam glavom i vratio se natrag na stolicu. Viktorija je i dalje sjedila na sofi i nije se niti pomaknula. I dalje je na glavi imala dugački veo, nisam joj mogao vidjeti lice. Gospodin Perez je kleknuo i skinuo veo s Viktorijinog lica. Tada sam joj prvi put ugledao lice. Imala je sjajne tamne oči. Jako, jako, jako tamne oči. Gotovo su bile crne. Na obrazima su joj bile otvorene, crvene rane. Jako duboke rane. Izgledala je jako bolesno. Boja kože joj je bila potpuno bijela, a rane tako crvene. Rane su izgledale kao opekline i oči su joj izgledale jako, jako, jako tužno. Viktorija Perez je izgledala jako tužno. Iz pristojnosti, nisam ništa pitao.
Uzeo sam teglicu s vodom i svoje najbolje boje. Počeo sam slikati portret.
Krenuo sam od njenog vrata. Vrat joj je također bio pun rana i modrica. Boje koje su prevladavale u ovom portretu, bile su ljubičasta i crvena. Jako me zanimalo što se dogodilo jadnoj Viktoriji da izgleda ovako tužno i jako oštećeno.
Sjedio sam tamo, u tišini i ona je radila isto. Gospodin Perez je sjedio u kutu sobe i gledao Viktoriju u oči. Atmosfera je bila jako čudna i tajnovita. Nakon naslikanog vrata, gospodin Perez je rekao da uzmem odmor i da je Viktorija jako umorna. Iako ona to nije rekla. Zapravo, nije ništa rekla. I dalje je samo šutjela.
Ustala se kada sam spustio kistove i stavila veo na glavu.
„Jeste li za malo odmora, slobodno smijete razgledati naš vrt.“ – rekao mi je gospodin Perez kada je Viktorija napustila sobu. Složio sam se s njime da bi mi dobro došao odmor te sam se uputio u vrt.

Iza kuće se nalazio paviljon koji je izgledao jako napušteno. Sjedio sam unutra jako kratko dok nisam primijetio kako se Viktorija približava paviljonu. Sjela je pored mene i skinula veo. I dalje je hodala bosa i bila je jako blijeda. Tek kada mi se približila primijetio sam kako zapravo izgleda. Viktorija Perez, mislim.
Bila je niskog rasta i bila je jako mršava. Kada sam je slikao nisam niti shvatio kako ima velike oči. Jako, jako, velike oči. Na usnicama je također imala rane i ožiljke. Gledala je u mene i promatrala me, bez da je išta rekla. Nakon nekoliko minuta šutnje, progovorila je.
„Je li rekao da sam oštećena.?“
Imala je glas poput vile, jako tih glas. „Je.“ – odgovorio sam joj.
Okrenula je glavu i uzdahnula: „I on je. Znaš? I on je jako oštećen.“
Bio sam jako zbunjen. Nisam ju shvatio. Nisam ju mogao protumačiti.
„Ali, ti još nisi. Zašto si onda ovdje?“ – upitala me.
„Došao sam napraviti portret za tebe.“ – odgovorio sam joj.
Nasmijala se. Prvi put sam ju vidio da pokazuje emocije. Zatim sam se i ja nasmijao, dok nije rekla: „Ali, kako se znamo? Iz koje godine? Kako znaš kako izgledam? Imate li vi, gospodine, bujnu maštu?“
Viktorija je bila jako čudna. Ovo je bilo jako puno pitanja, jako, jako puno. Puno čudnih pitanja. Stao sam ju gledati u čudu i okrenuo se. Krenuo sam prema kući.
„Stanite.“ – rekla je.
Okrenuo sam se prema njoj i nasmijala se: „Jako ste smiješni.“
„Hvala, Viktorija.“ – rekao sam i uputio se prema kući.

Viktorija je nastavila sjediti i gledati u daljinu. Nakon tog dana, osjećao sam se jako čudno. Kao da nešto nije bilo u redu. Samo sam želio što prije naslikati portret i vratiti se u svoj rodni grad. Na stepenicama sam opet ugledao majstora kako popravlja sat. Sjedio je na stepenicama i gledao u pod. Izgledao je jako umorno.
„Dobra večer.“ – pozdravio sam ga.
Podigao je glavu i opet me onako, čudno pogledao.
„Jeste li dobro, gospodine.“ – upitao me.
„Jesam, hvala na pitanju.“ – odgovorio sam i pošao prema svojoj sobi.
Majstor je bio jako čudan.

Zapravo, što sam duže bio u ovoj kući, sve je više stvari čudno. Sljedeće jutro sam opet slikao Viktoriju. Ovaj put gospodin Perez nije bio u sobi. Obavljao je poslovni sastanak u podrumu. Slikao sam Viktorijine velike, crne oči.

„Smijem li vas pitati, Viktorija, što vam se dogodilo?“ – upitao sam ju.
Ponovo se nasmijala.
„Mislite li na to da sam oštećena?“
Kimnuo sam glavom.
Nasmijala se. „I otac je oštećen, i moja sestra također. Samo neki imaju više rana, neki manje. Kao ja, na primjer. Ja imam više rana.“ – odgovorila je.
I dalje nisam ništa shvatio. Nastavio sam slikati u tišini dok je Viktorija pričala o sebi. Više nije bila tako tiha. Pričala mi je o svojoj majci. Zvala se Angela Perez. Njen portret je bio u sobi pa mi je pokazala kako je izgledala. Po izgledu je Viktorija jako sličila na majku. Duga, duga crna kosa. Blijedi ten i tamne oči. Portret Viktorijine majke bio je jako lijepo naslikan.
„Tko ga je naslikao?“ – upitao sam Viktoriju i prstom pokazao na portret sa zida.
Slegnula je ramenima: „Ne znam. Pitajte oca. Ali ne sada, ima posla. Ima posla u podrumu, kada je tamo ne smijete ga smetati.“
Nikada nisam saznao što radi gospodin Perez. Također nikada nisam vidio drugu kćer. Nikada nisam vidio Viktorijinu sestru.

„Kada smo gotovi? Trebam ići kod oca.“ – upitala me nakon nekog vremena.
„Nemoj se micati, slikam oblik glave.“ – odgovorio sam joj.

Portret nije još bio niti približno gotov. Ali moja volja da slikam Viktoriju bila je skoro gotova. Sjetio sam se da to radim za novce i nastavio slikati. Nakon nekog vremena opet je pao mrak. Prestao sam slikati.
„Sutra će portret biti gotov, ako se probudimo ranije.“ – rekao sam joj.
Nije ništa odgovorila i samo je izašla iz sobe. Zalupila je vratima. Nastavio sam promatrati portret Viktorijine majke, Angele. Jako je bio dobro naslikan. Malo sam ga promatrao da uočim tehnike koje je taj slikar koristio. Izašao sam iz sobe i ponovo ugledao majstora na stepenicama.
„Vi, opet? Ne smijete biti ovdje, žao mi je.“ – rekao mi je. Bio je jako ljut, nisam shvatio zašto. Od jednom se iza mene stvorila mala djevojčica, niskog rasta. Udarila me svojim štapom.
„Oprostite gospodine.“ – rekla je. Bila je slijepa. Pretpostavio sam da je to Viktorijina sestra.
„U redu je.“ – rekao sam joj.
Nastavila je hodati i spustila se u podrum.

Ja sam pošao u svoju sobu, kada sam se okrenuo majstora na stubama više nije bilo. Pao je mrak i pošao sam u krevet. Odjednom je opet počeo puhati jako hladan vjetar, svi prozori su se otvorili. Jako čudna noć. Nisam mogao zaspati. Kada sam se probudio bio je mrkli mrak. Ležao sam na podu. Na hladnom podu. Oko mene više nije bilo ničega. Sve je bilo prašnjavo. I dalje je puhao hladan zrak i sobu je obasjavao mjesečev sjaj. Ustao sam se s poda i okrenuo se. Na podu je bila lokva krvi. Dotaknuo sam si glavu i shvatio da je to moja krv. Krv mi je tekla iz glave. Namještaja više nije bilo. Stepenice su bile strgane i prozori su bili razbijeni. Sofa, stolica i velikog stola više nije bilo. Isto kao i ljudi. Trebalo mi je malo da zaključim da sam sam. Nalazim se sam u kući. Kući koja više nije ličila na ono gdje sam proveo zadnje dvije noći. Lustera više nije bilo. Tepiha više nije bilo. Sve je samo nestalo. Ispred kuće su bili parkirani policijski automobili i svjetla su bila upaljena. To je jedino što ću vam reći. Dalje se ne sjećam.

*****

„U redu gospodine. Dijagnozu ćemo provesti kasnije. Molila bi vas da ostanete ovdje. Želite li nešto popiti?“
„Ne, ja nisam bolestan. Nema potrebe za dijagnozom. Jeste li kontaktirali gospodina Pereza? On će vam sve objasniti.“
„Perez? Kako vi znate gospođu Perez? Kontaktirat ću je.“
Kroz vrata je onda ušla policajka, dok je druga izašla. Zalupila je vrata i sjela na stolac.
„Angela Perez, kako vam mogu pomoći gospodine?“ – upitala ga je.
Tada je slikar počeo promatrati ženu koja je sjedila nasuprot njega. Angela Perez. Bila je starija žena, duge crne kose i jako, jako tamnih očiju.
„Rekli su mi da me prepoznajete. Želite li me nešto pitati, gospodine?“
Slikar je šutio. Nije znao što reći.
„Ne znate me, zaposlio me vaš muž. Ali, rekao mi je da ste preminuli.“ – odgovorio je slikar. U tom trenutku se policajka okrenula prema vratima. Ostala je u šoku i lice joj je bilo sasvim blijedo. Šutjela je nekoliko minuta i onda se zakašljala.
„Gospodine, molim vas recite mi što ste sinoć radili na mojem posjedu.“ – odgovorila je.
„Rekao sam vam. Ja ne razumijem što se događa.“
„Gospodine, sinoć vas je policija pronašla na napuštenom posjedu. Bili ste ranjeni i slabi. Što vam se dogodilo i kako ste dospjeli tamo?“ – upitala ga je ponovo.
Slikar je uzdahnuo. Probao se sjetiti svega iako je cijelu priču već rekao policiji.
„To je vaš posjed? Gospođo Perez? Angela Perez?“ – upitao ju je.
Policajka je gledala začuđeno.
„To sam ja. Kako znate moje ime?“
„Rekao sam vam cijelu priču. Rekao sam policiji sve što se dogodilo. Ali, vi ste preminuli, kako je moguće da ste ovdje?“ – upitao je slikar začuđeno.
„Ja sam Angela Perez i jučer, jako kasno u noći ste hodali po mojem posjedu. Mojem napuštenom posjedu. U mojoj staroj, srušenoj kući. Zabranjen je ulazak u taj prostor, gospodine.“ – odgovorila mu je ljutito.
„Pitajte Viktoriju, upoznao sam Viktoriju. Zaboga, pa radio sam tamo!“ – odgovorio je slikar visokim tonom i lupio šakom u stol.
Policajka je ostala u šoku i počela se tresti.
„Gospodine, koja je godina?“ – upitala ga je.
„1897.“ – odgovorio joj je.
Policajka je stavila ruke na oči i podigla pogled prema slikaru:
„Ne. 1919. je godina, vi ste u policijskoj postaji.“
Tada je slikar problijedio i začudio se. Mislio je da je ovo sve neka šala.
„Kako znate? Kako znate tko je Viktorija?“ – upitala ga je ponovo sa suzama u očima.
„Objasnio sam vam. Gospođo, ja sam zbunjen molim vas pomozite mi. Ne razumijem o čemu pričate.“ – rekao joj je.
„Ja sam policajka Perez, rečeno mi je da ste tražili da pričate sa mnom. Živjela sam u kući u kojoj ste jučer pronađeni. Ne znam kako ste došli do tamo, na ovim papirima piše da živite u gradu Berck. Što ste radili u Parizu? I kako znate za moju kćer Viktoriju? Ona je nažalost, preminula prije dvadeset godina. Možda i više.“ – rekla je policajka zabrinuto.
Slikaru je tada počelo biti loše. Osjećao se slabo i sve je postalo mutno.
„Ne. To je nemoguće.“ – rekao je zbunjeno i sjeo na pod.
„Gospodine, ne znam kako znate moju obitelj, ali više ih nema. Moj muž Remy, i moje dvije kćeri Viktorija i Martha su mrtve. Sve troje su preminuli u napadu u našoj kući. Bilo je to prije dvadeset godina, ja sam bila na poslu. Moj muž i kćeri su radili nešto u podrumu. Ne zna se tko ih je napao. Jako mi je teško pričati o ovome, ali i dalje radim na njihovom slučaju. Ne želim odustati.“ – rekla je Angela Perez i sjela pored gospodina slikara. On je uzdahnuo. I dalje mu ništa nije bilo jasno i imao je jako puno pitanja.
„Što im se dogodilo?“ – upitao je tiho.
„Moja kći Martha je ostala bez vida, bila je u bolnici nekoliko dana, ali nažalost došlo je do puno komplikacija. Umrla je tri dana nakon napada. Viktorija je bila spaljena. Pronađena je blizu požara u našem podrumu. Imala je puno ožiljaka na vratu. Imala je jako puno modrica i najviše rana je imala na obrazima. Bila je u jako lošem stanju. Tijekom napada je hodala bosa po podrumu, tako su joj se spalile noge i umrla je na mjestu. A moj muž, Remy. On je nestao. Njegovo tijelo nije pronađeno. Svaki dan ih se sjetim.“ – rekla je policajka Perez.
Slikar nije imao riječi za ovo.
„Ali, bio sam s njima. Morate mi vjerovati. Slikao sam portret Viktorije, pričao sam s njom.“
Policajka je uzdahnula i ostala je bez teksta. Nikada u svojih trideset godina rada nije imala ovakav slučaj. Nikada.
„Ne znam gospodine, niti meni ništa nije jasno. Pozvat ću vašeg liječnika. Ali, jedno je sigurno. Niste upoznali moju obitelj. Svi su preminuli, samo su neki bili manje ozlijeđeni, neki više. Kao na primjer, Viktorija.“

Nina Brajević, Zagreb