Emili Pernić: Kralj Marsovaca
Bila sam jako dobra u trčanju i dogodine sam trebala ići na natjecanje. Pored toga, oduvijek sam voljela pse.
Jednog dana, bila sam jako sretna. Vraćala sam se iz škole. Ubrzo sam čula jaku buku. Vidjela sam letjelicu pa sam se sakrila iza grma. Kad je letjelica stigla, iz nje je izašlo malo stvorenje. Malo stvorenje me se bojalo pa se popelo na stablo. Ja sam izašla iz grma i pozdravila ga. On me samo gledao i šutio. Stajao je ispred stabla. Rekla sam mu da ću mu biti prijateljica. Odmah me zagrlio i rekao da se zove Miro i da je s Marsa. Blizu nas je bila jedna ptica, koja je jako prestrašila Miru da se popeo na stablo. Ja sam ga uzela i skupa smo otišli do moje kuće. Miro me pitao mogu li mu posuditi papir i olovku. Ja sam mu to donijela, ali nisam znala što će mu to. Počeo je nešto crtati pa sam ga pitala što crta. Nakon par sati, upitao me nekoliko pitanja kao što su: ˝Jesi li i ti s Marsa?˝,˝Zar si i ti Marsovac?˝ Ja sam mu govorila da ja nisam ni Marsovac niti sam sa Marsa. On je opet postavljao pitanja: ˝Poznaješ li kralja Marsovaca?˝.
Kad me to pitao, na Zemlju je stigla još jedna letjelica, koja je bila puna naoružanih Marsovaca. Miro je zatim povikao: “Hej, Emili donesi neko oružje!˝ Povikala sam:˝Joj, zašto se žuriš, oni su ti prijatelji!˝ Miro je rekao da su to neprijatelji. Rekla sam što sam glasnije mogla: ˝Ej, Miro dođi uzeti oružje!˝ Miro i ja smo izašli iz kuće i počeli s borbom. Sve smo ubili u minuti pa smo viknuli: ˝Jej, uspjeli smo!˝
Kad smo to rekli Miro je nestao. Svatko je nastavio živjeti svoj život.
Emili Pernić, Pula
