Dora Kovačević: Ono što najviše boli

Otišla je. Otišla je! Bez oproštaja. Bez pozdrava. Samo je otišla.

Pogriješio sam. Nisam to trebao reći. Ali sad… sad je već kasno. Prekasno. Prekasno je za sve. Prekasno za ispriku. Prekasno za povući sve što sam rekao. Jednostavno prekasno. Jer već je otišla. I to zbog mene. Zbog mene! Sve je to zbog mene. I mojeg dugog jezika. Znam da jest.

Za sve sam ja kriv. Kad uđem u svađu, ne znam se kontrolirati. Jednostavno ne znam, ne mogu! Ona je to znala. Znala je da se ne mogu kontrolirati. Uvijek je mirno prešla preko svega. Uvijek. Ali ne i ovaj put. Ovaj put sam zbilja pretjerao. Gadno.

I sad je otišla. Otišla! Kako sam joj to mogao dopustiti! Kako sam mogao sebi dopustiti! Uvijek si govorim: Nauči se kontrolirati. Ali ne. Ne ide. Ne pomaže. Ne mogu ja to. Ne sam. Ona je uvijek bila tu. Tu za mene. Ali više nije. Sad je otišla. Ostavila me! Samog. Jadnog. I slomljenog. Jako slomljenog.

Trebam joj se ispričati. Moram joj se ispričati. Nije to zaslužila. Ni ja nisam zaslužio nju. Znam to.

Dogodilo se odjednom. Samo je planula. Bez razloga! Posvađali smo se. Jako. Nije plakala. Niti jednu suzu nije pustila. Samo je pokupila svoje stvari. I otišla. Nije rekla kamo. Nije rekla na koliko dugo. Nije rekla ni bok. Ništa! Samo je otišla.

I sad sam sam. Ostavljen. Slomljen. Očajan. Shrvan. Ali posebno sam. Sam i usamljen. Jer ona je otišla. Samo je otišla. Bez pozdrava. A to je ono, što me najviše boli.

Dora Kovačević, Bošnjaci