Petra Vinković: Poljubac Božićne čarolije
Jeste li ikada razmišljali kako bi najlakše bilo sjesti pored stranca na klupici u parku i reći mu sve svoje probleme? Možda bi vas taj stranac razumio, možda bi vas nazvao čudakom ili se jednostavno ustao i otišao. Vani je bilo toplo iako je Božić bio sve bliže. Samo je rani mrak davao ugođaj svježine. Noć nije bila dovoljna da raščisti moje misli te sam, ne obazirući se na moguće posljedice, sjela pored stranca.
Nisam se ni potrudila pogledati osobu s moje desne stane koja je gledala u svoj mobitel. Nije mi bilo bitno kako će ta osoba reagirati, jednostavno sam morala reći: „ Ima taj jedan dečko. Stvarno mi se sviđa. Ali mislim da nešto mulja s mojom najboljom frendicom, ali ona poriče to!“, sada sam već iznervirano počela govoriti i podizati pogled prema osobi do mene, ,,Mislim, kome se ne bi svidio h…“, susrela sam se oči u oči sa svojim strancem. To su bile te karamel oči koje bih prepoznala izdaleka. ,, Hokejaš?“ Dovršio je moju rečenicu umjesto mene ali ja sam zapanjeno gledala u njega. „ Dunja?! Jesi okej?“ Mahao mi je rukom ispred face čime mi je privukao pažnju i dalo priliku da se malo saberem. Jedva otvorivši usta progovorim: „Hm?“ Pokušala sam ga gledati što sabranije, ali nemir u meni je radio svoje. Od svih ljudi ja naiđem na njega. Neki bi to nazvali Božićnim čudom ili čarolijom, nisam sto posto sigurna ali za mene je ovo bila Grinchova spačka. Gledajući u moju zbunjenu facu pokaže dva reda svojih blistavo bijelih zubi kroz mali smiješak. „Dunja, sviđa li se to tebi neki hokejaš iz naše škole?“ „ Kome? Meni? Ma ne, krivo si nešto razumio. Čekaj! Ti znaš tko sam ja?“ Zbunjeno ga upitam, a on se ponovno nasmije: „ Prošle godine, volontirali smo zajedno u dječjoj čitaonici.“ „Oh da,“ jako dobro sam znala o čemu priča, ali nisam znala da se sjeća, „kad smo već kod toga, moram do knjižnice.“, rekla sam pogledavši na svoji ručni sat.
Uzela sam svoj ruksak s klupe i krenula otići, ali sam osjetila ruku na svojem zapešću. Okrenula sam se i zbunjeno pogledala Igora koji je već ustao s klupe. „Mogu li ja s tobom? Ionako nemam sat sada.“ Zbunjena njegovim pitanjem samo kimnem glavom te se laganim koracima zaputimo iz parka prema knjižnici. Grad u kojem smo živjeli nije bio velik. Sve je bilo u blizini tako da nam je trebalo par minuta do knjižnice. Ušli smo unutra te sam se ja zaputila prema policama. „ Što ti najviše voliš čitati?“ Upitala sam ga tiho kako ne bi ometala ostale ljude u knjižnici. „Znanost i klasike. Znanost će biti potrebna u budućnosti.“ „Nikad ne mislim na budućnost, ona i onako dolazi vrlo brzo. Albert Einstein.“ Nasmijao se odgovorivši mi: „Znanost je organizacija znanja. Mudrost je organizacija života. Immanuel Kant.“ Prelazeći po koricama knjiga na polici, bez razmišljanja mu odgovorim: „Mašta je važnija od znanja. Albert Einstein. A klasici su knjige koje ljudi hvale, ali ih ne čitaju. Mark Twain.“ „A što je tebi bitno?“ Upitao me misleći da nemam spreman odgovor. „Istinski život je živjeti za druge. Bruce Lee.“ Rekla sam mu, a on je zakolutao očima i rekao: „Mislio sam, što ti voliš čitati?“ „Krimiće, Agathu Christie preciznije, ubila je mnoge.“ „Jedna smrt je tragedija; smrt miliona je statistika – Josif Staljin.“ Nasmijem se znajući da će reći nešto bedasto te mu odgovorim. „Kada bismo znali strahotu i težinu laži, progonilo bismo je ognjem prije nego druge zločine. Honore de Balzac.“ Pogledao me je pomalo namršteno, ali rekao: „Teške riječi, također isti taj Honore de Balzac rekao je-Tko može upravljati jednom ženom, može upravljati i jednim narodom.“ Pogledala sam ga ispod oka i odgovorila mu bezobrazno kao i on meni: „Ja ovako zamišljam idealan svijet u kome bi svi bili sretni: sve žene bi bile udate a svi muškarci neoženjeni. Eva Gabor.“ Promrmljao je jedno hah dok je razmišljao ali mi je odgovorio: „Velika ljubav proizlazi iz velikog saznanja voljene stvari, a ako je malo poznaješ, malo ćeš je, ili je uopće nećeš moći voljeti. Leonardo da Vinci.“ Znači tako ćemo. „Ako je muškarac doista u ljubavi, najljepša žena na svijetu ne može ga oduzeti. Možda za nekoliko dana, ali ne zauvijek.-Eva Gabor.“ Pogledao me je u oči i tiho rekao: „Ljubav je igra za dvoje u kojoj oboje mogu pobijediti. Eva Gabor je stvarno bila pametna iako je bila plavuša.“ Ovo je bila uvreda za mene zbog koje sam rukom prošla po mojoj dugoj plavoj pletenici koja je sezala skroz do struka.
„Gospoda preferiraju plavuše, znaš to.“ Rekla sam mu ne prekidajući kontakt očima. „ Znam, ali izgubila si, nema narodnih izreka.“ Kimnula sam glavom i onda rekla: „Stvarna vrijednost čovjeka ne prolazi iz onoga što on ima, nego iz onoga što on jest. Oscar Wilde.“ Pogleda me začuđeno i uzdahne pa kaže: „Odustajem, pobijedila si.“ „I ja mislim.“ Nasmijem se i on sa mnom, ali nas utiša glas knjižničarke.
Petra Vinković, Petrinja
