Mirna Rajlić: Sretna Nova godina
31.prosinac je, moja žena i ja spremali smo se za tulum kod mojeg prijatelja Tibija. Bilo je pola devet i obukao sam odijelo. Moja žena nije mogla odlučiti želi li usku haljinu za koju nema cipele ili bluzu. “To je presportski.”, rekla mi je. Trebali smo tamo biti u deset sati, upravo je sat otkucao za Novu godinu. Prošla je ponoć i moja žena još uvijek nije bila gotova. Imao sam vremena tako da sam odlučio završiti svoju knjigu. Upravo samo htio staviti točku, ali oči su mi zatvorile i pao sam.
Našao sam se na podu, usred neke ulice s kamenim podom i šarenim zgradama. Jedna me djevojka pronašla na podu i upitala me: “Oprostite, gospodine zašto ležite na podu?” Nisam znao što da kažem, samo sam pao. Gledala me sva nasmijana i predstavila se:” Ja sam Karla, a vi ste?” „Ne znam“, to sam joj rekao. “Pa dobro onda, idemo saznati tko ste.”
Nikada nisam upoznao tako dragu ženu. Pomagala mi je da ustanem i rekla mi je da se nalazim u Puli. Pitala me znam li otkuda sam. Znao sam, bio sam presretan. Rekao sam joj da sam iz Izraela . Rekla mi je da je to predivna država i da bi je rado jednog dana htjela posjetiti: “Imate li tamo obitelj?”, pitala me. Rekao sam joj da imam predivnu ženu koja je uvijek malo histerična, ali ja to volim. Ne znam zašto je bila sretna, sva nasmijana. Rekla mi je da treba ići na posao u knjižnici i da ako hoću ići s njom, mogu. Pitala me koji je moj posao i što radim. “Pisac sam, upravo sam završio svoju drugu knjigu”, odgovorio sam. “Možda je tvoja knjiga u knjižnici, pogledat ćemo skupa.”, pričala mi je dok smo šetali do knjižnice. Tražili smo satima i ništa nismo pronašli. Sjeli smo na pod. Pitala me o mojoj ženi to jest zašto mislim da je histerična. Nisam znao što da kažem, bila je neodlučna, više nego histerična. Presvlačila se stalno, mijenjala kosu i šminku. “Gdje ste išli da se toliko presvlačila?”, pitala me. Išli smo na tulum kod mojeg prijatelja Tibija za Novu godinu. “E pa onda ćemo te morati vratiti nazad, tražit ćemo dalje.”, rekla mi je. Spotaknuo sam se i lupio glavu. Neka knjiga je pala na mene. Bila je to moja knjiga. Ja sam Ephraim.
Odjednom, kao da me neki vakuum povukao brzo i žestoko iz knjižnice u zrak. Otvorio sam oči i ispred mene je stala moja žena. Jedino što sam mogao reći je: „Ti si najljepša žena svijetu.“ “Hvala i ti si najbolji muž, ovo je haljina koju sam odabrala. Što kažeš?”, upitala me. „Jako mi se sviđa, nikada nisi bila ljepša.“, rekao sam. Sva se zarumenila. Bilo je tri ujutro i krenuli smo na proslavu Nove godine.
Mirna Rajlić, Pula
