Anes Hadžipašić: Renana

Jednoga dana ispao sam iz knjige. Sjeo sam na stolicu i potiho zaplakao. Ne znajući gdje se nalazim, tražio sam izlaz. Nisam ništa vidio pred sobom, slučajno sam se udario glavom o drvo.

Probudila me mlada lijepa djevojka, bila je ljubazna. Zapitala me je što radim ovdje u knjižnici. Nisam joj mogao odgovoriti od straha. Izvela me iz sobe. Izašli smo ispred velikih vrata, u sredini grada. Šetali smo i postavljali smo si razna pitanja. Pitala me kako se zovem, odakle sam… Nisam joj mogao odgovoriti. Rekla mi je da se zove Renana i da se grad u kojem smo se nalazili zvao Pula. Grad je imao lampe i bijele pruge na podu. Odvela me u upoznavanje grada. Imao sam tetovažu na desnoj ruci, pisalo je Ephraim. Odmah sam znao da je to vezano uz moje ime. Rekao sam Renani svoje ime i ona je začuđeno reagirala. Odvela me natrag u knjižnicu.

Uzela je knjigu i dala mi je da pročitam. Ona me zapitala vidim li zlatna slova. Počeo sam čitati i onda je shvatila da mogu razumjeti. Odvela me u hram i pokazala mi je slike. Slike su pričale, na njima su bila dvoje dječaka, Amir i Rafi su se zvali. Rekli su mi da ću odgovor naći u brodu. Renana mi je ispričala da su oni poginuli mornari, ali njihov brod je ostao čitav i nalazi se u luci. Odvela me tamo.

Popeo sam se na brod. Osjetio sam kako mi se jedna daska klima pod nogom. Iščupao sam je i pronašao kutiju. U njoj sam pronašao narukvicu na kojoj piše Renana. Počeo sam plakati i krenuo prema njoj. Rekla mi je da ona mora nastaviti voditi ljude na pravi put. Nisam shvatio što to znači. Onda me je šutnula u vodu.

Probudio sam se na u bolnici. Nisam znao svoje ime. Bolničarka je zvala Ephraima. Nikog nije bilo osim mene. Ustao sam i vidio sam jednu obitelj. Zagrlili su me stric, majka i ostali članovi. Rekli su mi da sam dobio kćerku. Nazvao sam je Renana i zaplakao sam zajedno sa suprugom. Kasnije smo dobili još dva sina, Amira i Rafija.

Anes Hadžipašić, Pula