Dora Kovačević: Pogled s pendžera

Moja baka jako voli uređivat naš pendžer, tako da vam je on vječito cakum-pakum. Točno se čoek more naogledat u nj, a na njem uvik šlinga, friško uštirkana, mustra do zemlje. I ne daj Bože da joj neko rukama malja po njemu, ne smeš ni punit u njega, odma se baka brine šta će svit ondak kast. Uvik sve uredito pa nećemo valjda sad imat musave pendžere, jal? Ah, a nju stalno zanima šta će svit kast, ko da nema drugi briga svit nego baš našu kuću zagledat. Zato mama njoj uvik odbrusi: “Briga me šta će svit reć, to me ne zanima, nek svit gledi svoja posla“. Nego, šta sam ja vama no tila kast…a da, tila bi vam ispričat šta je meni baka divanila jednom.

Kazala mi je kako je njena mama, moja prabaka, voljela gledit s pendžera na ulicu po čitave dane. Voljela svašta  i vidit i čut. I šta valja i šta ne valja. Svit je već naviko da ona uvik visi s pendžera i pozdravlja odreda. Pristojna je bila, dašta, vidi se da je iz fine familije, ko i ja. Prabaka je, normalno, sve šta čuje prinosila baki pa je i va isto vazda znala sve važne informacije. Često je znala kast: A tak ti je to u svita, ima nas svakaki. Prabaka je znala i kad je Bartolov došo iz Njemačke, kolko Milki je donio i kad je ošo nazad. Vidila je da je Marina položila vozački jer se voza sad vam sad tam, i da je Ana već 5. put okinila na testovima. Znala je i da ni priko puta nemaju vode, pukla civ pa su morali zvat majstore. Znala je kolko je prasaca oprasila Rozina krmača…

Znala je i da su ni iz Pogana kupili ćuku, kaže da je jako strašan, Božem prosti. I još veli: a tak ti je to u svita, nekom se nješta sviđa. Baki je rekla da ako ona kupi taku ružnu džukelu da joj neće dolazit u selo jer neće ona da ju neki ćuko napopriko pripada.

Prabaka je znala i da je jedna kuća u selu ukleta, kako svit kaže. Niko namo ne ide, svi ju obilaze u širokom luku jer ne žele njeku kletvu na se il ne daj Bože na dicu svoju. Znala je i da su se dida Đura i baba Kata posvađali zbog zagorite pite i da nisu pričali par dana, al su se ipak pomirili. Valja jest i drugi dana. Ma, stari je to svit, šta će jedan bez drugog.

A to je sve istina kad baka kaže, jer bake ne lažu. Moja naravno kaže „a šta bi svit kazo, čemu ja to učim svoju unuku kad lažem“. Nju uvik svit zanima.

I pripovida vako dalje: „Ulicom je svaki dan u isto vrime išo dida Martin, kako ga sad zovemo. I tako, dok je gledala ne bil vidla šta zanimljivo, ide Martin. I on je bio pristojan, fin čovik jedan, šta bi se reklo od boljeg svita, bar je tako izgledo. Kadgot bi prolazio uvik bi pozdravio pa bi i baka (prabaka) njega pozdravila.

Došo ondak naš kirbaj. Nije tad bilo vi vrtuljaka, autića i taki gluposti nego bi se mi okupili kod nekog iz ulice i družili se – i mali i veliki. Taj put bilo je okupljanje baš priko puta nas. Prabaka nije išla jer se taman bila priladila pa je rekla da će ona ostat kod kuće, a kazala je još i: „ma vidit će se dobro i s pendžera, pa neću onda razbolit tu jadnu dicu.“ Dobro, mi ošli, a ona ostala. Kad odjednom izišo naj Martin i iđe on prema baki, a mi svi za njim, zanima nas šta će se desit. Došo on do bake i pred svim tim svitom on njoj pošalje pusu. Zamislite samo taj osjećaj, mi smo tili u zemlju propast. Zaljubio se čovik u našu prabaku, izgleda da ipak nije tako fin kako se čini. Otad, ona više nije gledila na drum, bilo ju sramota svita.

A sad, vid mame, i ona voli malko ćirnit jer – ne može ju veća sramota od te zadesit. Al dobro, bitno da je pendžer fino uredit. Uh, nadam se da neće ni mamu ni mene. Mislim da bi to bio kraj ove moje priče, doviđenja.

Dora Kovačević, Bošnjaci