Dora Kovačević: Ljubav moje bake i dide

Evo još jedne priče o mojoj baki i mom didi. Baš su mi zanimljivi, mogla bi stalno o njima pripovidat. Kod nji se uvik nješta novo događa.

Vaj put ću vam ispričat šta sam kod nji skužila. Kad je dido dobio novi poso sve manje vrimena provode zajedno. Dok dido radi, ona stalno govori da joj je dosadno bez njega i da joj jako fali. Al uvik se, dok su zajedno, svađaju. Ma, nisu to ‘ne svađe šta se posvađaju pa ne pričaju misec dana. To su samo mala zadirkivanja, točno izazivaju jedan drugog. Najčešće se nakon taki prepirki zajedno smiju svojim glupostima i ludim razlozima, a ja se smijem skupa s njima kad god sam u prilici jer, ma… mudri su oni nema šta, samo previše vrimena provode zajedno pa im sve smeta.

Baka didi vječito govori da mora na dijetu, ne može vako, a on njoj uvik veli da će ić na dijetu čim za to dođe vrime, kad ode u mirovinu pa bude stigo. Na to baka kaže da će on u mirovinu kad već bude bio dva metera pod zemljom, al’ ne da se dido. On spremno odgovara da će se ondak konačno naspavat k’o čovik, a i da onda nikom neće bit bitno kol’ko ima kila. Ondak baka veli da bi mogo sad barem smanjit večere, a ne triput večerat poslije šest sati, pa to nije normalno. Dido njoj  odbrusi kako nije on jedini koji triput večera, svaki put on i nju poslije večere ponudi Haribo bombonama, onim iz Njemačke, pa na kraju baka pojede duplo više od njega jer on uzima po jednu, a ne cilu šaku. Baka meni onda govori da to nije istina, da su to samo didine lovačke priče da bi sebe opravdo. Brzinski se sjeti pa prigovara didi šta mora svako jutro na kavu, a nikad ne iđe s njom u crkvu. Veli joj dido da ne vridi njoj šta iđe u crkvu kad samo gleda kako se ko obuko. Kake je va cipele navukla i kaku je na vestu navukla na se. Al baka tera po svom… „u crkvu se mora fino spremit, a ne makar kako.“ Eeee, ondak didi pade još nješta na pamet.  Govori da mu je potrošila po plaće kad si je išla kupit stvari, a da on nikad njenu plaću tako ne potroši. Veli baka da nije to istina i da ga ne slušam jer  šta bi svit kazo, čemu me to oni uče, Božem’ prosti. A baku uvik svit zanima. Odbrusi joj dido da joj je bolje da trpezu postavlja i manje pripovida jer vrime je za večeru, sigurno je dite gladno, nego da tu mene nješta uči, naučio me on već sve šta trebam znat. Baka mu odbrusi nek si sam postavlja, ima dvi zdrave ruke. Kaže ona da nije njemu tol’ko do mene već je on i sam ogladio.

I nikad kraja njiovim prepirkama. Ma, zapravo, bitno je samo da se nikad ne naljute jedan na drugog. Al prepiru se, prepiru, a vole se tol’ko da jedno bez drugog ne mogu.

                                               Dora Kovačević, Bošnjaci