Anastazija Debeljak: Sumnjiv brežuljak
U Bregani ima jedan vrtić, velik i crven na malom brežuljku. Pored njega je škola, divna škola. Nikome se to ne čini nimalo sumnjivim – jedna obrazovna ustanova i jedan vrtić na malom brežuljku – osim Petru, Tari, Marku i Ivani. Brežuljak im je izgledao tako ravno, a tako oblo istovremeno. Mislili su da je u brežuljku neki tajni laboratorij u kojemu se proizvode ilegalne stvari.
Petar jednom prilikom započne razgovor o brežuljku.
- Što mislite da iskopamo tunel koji će ići ispod vrtića kroz taj brežuljak?
-
Čini se kao dobra ideja, ali preskačem. Zaprljala bih si odjeću! – odgovori Ivana na njegovo pitanje.
-
Petre, ti si genije! – usklikne Tara –Tako bismo mogli dokazati drugima da postoji laboratorij u brežuljku! – kaže Tara.
-
Pa vi ste stvarno ludi! – ruga im se Marko – Zar biste vi stvarno iskopali tunel da uđete u laboratorij? Ako je laboratorij, imat će zidove oko sebe, a kako kroz njih mislite proći?
-
Pa ponijet ćemo čekić ili pilu sa sobom – odgovori Petar.
-
A ako je zid od metala?-
-
Pa, već ćemo nešto smisliti…-
-
Evo, ako sada smislite kako, Ivana i ja idemo s vama.
-
Pa, pa, pa… – promrmlja Petar.
-
Znam! – uzvikne Tara – Onda će biti pričvršćen vijcima, pa ćemo ponijeti odvijač!
-
U redu. Dobro, onda idemo… – razočarano kaže Marko, ali potajno je i želio ići.
-
Samo gdje i kada da se nađemo? – upita Ivana ostale.
-
U subotu oko devet navečer kod vrtića – odgovori Tara.
-
Meni odgovara – reče Ivana, a Marko i Petar kimnu glavama.
Došla je napokon subota. U osam navečer Ivana je još uvijek birala odjeću iz svog ormara, a to je radila još od sedam. Nakon trideset i tri minute, napokon je odabrala što će nositi. Petar i Tara na brežuljak su stigli dvadeset minuta ranije s lopatom, čekićem i odvijačem. U devet su došli Marko i Ivana isto s lopatom, odvijačem i čekićem. Počeli su kopati tunel u devet i dvadeset. Dok su kopali, naišli su na nekoliko cijevi pa su kopali ispod njih. Nakon dvadeset minuta kopanja čuli su nekakav glasan urlik, kao u zmaja. Počeli su kopati sve brže i brže, a urlici su bili sve glasniji i glasniji. Naišli su na drvenu pregradu te je udarili čekićem. Napravili su rupu te provirili kroz nju. Pred njima se stvori nešto poput podzemnog proplanka, a daleko u njemu – bio je zmaj! Ogroman zmaj koji riga vatru! Petar se skoro onesvijestio.
- Gle! Tamo je još jedan! – iznenađeno će Ivana.
-
I tamo isto!
-
A ovdje, bliže nama, još jedan, mali!
Bila su četiri, ali nešto je bilo čudno….
- Ovaj najmanji ne riga vatru, ostali to mogu… – primijeti Marko.
-
I što mi možemo učiniti? – upita Petar.
-
Pa, pomoći mu da je počne rigati.
-
Ali kako?
-
Pa prići ćemo mu, a dalje ću već smisliti…
-
Super plan, Marko! Najbolji plan ikad smišljen!
-
Ako umremo, barem ćemo biti među jedinima koji su umrli od zmaja – kaže Ivana.
Pažljivo su mu prišli, tako da ih veliki zmajevi ne primijete.
- Šššš! Trebamo biti tihi i oprezni! – prošapta Marko, a Petar se počne jako vrištati.
Mali se zmaj se okrenuo i ugledao ih. Odmah je počeo rigati vatru, a zatim svi naglo od straha pobjegnu natrag od njega. Ubrzo su bili pokraj drvene pregrade.
- Ovo je bilo uzbudljivo! – uzvikne Petar.
-
Uzbudljivo? Skoro smo umrli! – odvrati Marko.
-
Barem sada može rigati vatru.
-
Hajdemo tog zmaja nazvati nekako, zato što ćemo ovo pamtiti do kraja naših života – predloži Ivana.
-
Kako? – upita Tara.
-
Možda, Zmajček Pozojček? – upita Marko.
-
Može! – slože se ostali.
Nakon toga otišli su kući, zadovoljno se smiješeći jer su pomogli malome zmaju da prvi put riga vatru…
Anastazija Debeljak
OŠ Milana Langa, Bregana
Mentorica: Valentina Mahović