Jan Šinko: Priča o Zmajčeku Pozojčeku

Jedne večeri bio sam jako umoran. Legao sam u krevet i pozvao mamu. Došla je u sobu i s osmijehom me upitala: „Što je?“
Rekao sam joj da ne mogu zaspati. Mama me je upitala da li želim jednu zanimljivu priču o rudarima. Jedva sam čekao čuti tu priču. Kada mi ju je pričala, njen glas je bio tiši zato što sam utonuo u dubok san.

Počeo sam sanjati o rudarima. Vjerojatno mi je još i sad puna glava priča o rudarima. U snu sam čuo kako mi tata govori da ćemo ići u rudnik. Bio sam jako uzbuđen. Došao je i taj dan kada sam prvi put ušao u rudnik. Upitao sam tatu da li sada unutra ima rudara. Rekao je da ih ima jako puno. Zamišljao sam ih s crnim licem, crnom odjećom i sa žuljevitim rukama. Došli smo do jedne pruge na kojoj je bilo vozilo. Uhvatio sam tatu za ruku i osjetio njegove žuljeve. Noge su mi drhtale i počeo sam se znojiti. Sjeli smo u to vozilo kako bismo se što dublje spustili u zemlju. Tata mi je ispričao kako su nekada davno rudari u rudniku vidjeli Zmajicu Pozojicu. Nisu mogli vjerovati da su priče o njoj istinite. Odlučili su je pratiti. Odvela ih je do svog jajeta koje se počelo micati. Iz njega se izlegao Zmajček Pozojček. Bio je zelen, imao je šiljasti rep i leđa. Rudari su ga odmah primili u svoj rudnik. On im je bio od velike pomoći. Jednom je neki rudar zaglavio pod izlomljenom stijenom. I već kad je pomislio da mu nema spasa, začuje neko šuškanje. Bio je to Zmajček Pozojček koji ga je spasio od sigurne smrti. Svi su bili sretni i ponosni na heroja Zmajčeka. Rudari su mu izradili medalju za uspomenu na taj dan. Sljedećeg je jutra Zmajica došla po Zmajčeka da ga odvede pa su se svi oprostili s njim.

Mama me cijelo vrijeme pokušavala probuditi. Trgnuo sam se iz sna i otišao na doručak. Rekao sam mami: „Najprije sam pomislio da je to pravi život, a to je bio samo san.“

Jan Šinko, OŠ Beletinec

mentorica: Snježana Martinez