Jakov i Maza

Bio bi to još jedan sasvim običan dan da nije već u 7 h glasno zazvonio mamin mobitel, a bila je nedjelja, i sve nas probudio. Međutim, nitko se nije ljutio. Ni mama, a ni tata. Kao i svakoga nedjeljnog jutra odjurio sam iz svojega kreveta u mamin i tatin krevet. Moja zlatna sredina. Tata uvijek kaže: „Uskači u brlog!“ I onda uživancija do doručka kojega nedjeljom uvijek pripremamo zajedno. No, vratimo se zvonjenju maminog mobitela. Hm! Zanimljivo kako uvijek moje oštro uho odmah zna tko zove, a taj put razgovor je tako brzo završio da se moje detektivske sposobnosti nisu ni uključile. Samo da spomenem da moja mama uvijek dugo priča na mobitel kad je zovu prijateljice, a ovaj put, bio sam gotovo siguran, nije zvala nijedna od njih, a sigurno nije zvala ni baka jer je u to vrijeme uvijek na misi. „Ma nevažno“ rekao sam. „Nedjelja je kao i svaka druga. Idemo pripremiti doručak.“ Ali za razliku od drugih nedjelja kad mama i tata polako postavljaju stol, a ja kuham kavu i čaj, odjednom je trebalo požuriti. „Zašto moramo požuriti?“ pitao sam. „Vidjet ćeš!“ rekao je tata. Oh! Kako on sad zna zašto kad, siguran sam, nije čuo s kim je i što mama pričala jer je još drijemao kad sam ja uskočio u brlog. Što je to tako važno da ne može pričekati i da mi zbog toga mijenjamo, kako bi mama rekla, nedjeljni plan i program. Ma, baš me briga. Tata je rekao da ću vidjeti. Lijeno sam se obukao, a tata je već išao prema stražnjoj garaži. Mama me, naravno, čekala uz onu već svima poznatu rečenicu: „Požuri, brojim do tri, ako nisi tu, ostaješ doma. Idemo na prednji ulaz!“ rekla je. Koja glupost, mislio sam, idemo na prednji ulaz, a auto je u garaži iza. Ali ni to mi u tom trenutku nije bilo previše čudno kao ni ranojutarnja zvonjava mobitela, ubrzani nedjeljni doručak… Krenuli smo. Vozili smo se u tišini. Mislio sam, sigurno opet idemo na nekakav izlet. Naime, moja mama uživa u organiziranju i odlascima na izlet. Tata kaže da je ona pravi maher za izlete. Vozili smo se prema Svetom Martinu na Muri. Sigurno idemo na mlin. Ali tata nije skrenuo u tom smjeru. Valjda idemo u Sloveniju. Jučer je mama spominjala tati Sikalu ZOO i adrenalinski park na jezeru. Sigurno je to. Odmah sam se oraspoložio. Bit će zabavnooo. Ali, u tom trenutku tata skrene u ulicu u kojoj žive moji kumovi. Ograda je bila otvorena i svi su već bili vani…Ooooo… I oni idu s nama. Izišli smo iz auta. Svi su bili dobro raspoloženi, ali bilo mi je čudno, ako idemo na izlet, gdje su im kakve torbe. Mama je naše sigurno već dan prije stavila u prtljažnik. „Dođi, Jakove!“ rekao je kum Nikola, a ja sam ga slijedio prema garaži. Valjda ću se ja voziti s njima tako da se mogu zabavljati s dečkima, mislio sam hodajući za njim. Ušli smo u garažu, ali on je munjevitom brzinom zatvorio za nama mala vrata. U garaži nije bilo auta. Hm! Zašto smo uopće išli u garažu, pa auto je vani. „Pažljivo traži!“ rekao je kum. „Što moram tražiti?“ pitao sam. „Samo hodaj i traži!“ Hodao sam, rekla bi moja mama, kao muha bez glave, tražeći nešto, a nisam znao što. Odjednom, začuo se neobičan i nepoznat zvuk. Možda je miš. Ma sigurno nije. Tražio sam dalje, kad odjednom kao da me nešto zgrabilo za tenisicu, ali nisam vidio što je to bilo. I opet! Pa to je mačkaaaaa! Nisam znao da imaju malu sijamsku mačku. Mislio sam da im je Pero jedini. Baš šteta! I ja bih želio mačku, ali… Tisuću ali. Tisuću za i protiv. Pomazio sam je i ona je odmah bila spremna za igru. Ušli su i mama i tata, a ja sam ustao i krenuo prema izlazu. Ne slušaju mi se mudrolije o odgovornostima ako imaš ljubimca. Ne danas. „Idemo!“ rekao sam. Na to je u garažu ušla kuma Petra, a u ruci je držala košaru za mačke. Valjda je mora zatvoriti prije nego krenemo. Izišli smo iz garaže. Krenuli smo prema autu, a kum je iz garaže nosio košaru za mačke. „Ne ide valjda i ona na izlet?“ rekao sam. „Ide, ide!“ rekla je mama. Kum je otvorio vrata našega auta i stavio košaru u naš auto. Samo mi je još to trebalo! „Možete krenuti! Jakove, dobro je pazi i mazi i uživajte!“ rekao je kum. Dalje više nisam ništa čuo. Sve je bilo tako nestvarno… Činilo se nemoguće.. Ma kakvi! Ja sam dobio mačku? Nemoguće.. Pa za takvo nešto moraš biti odgovoran! To nije mala stvar! I još tisuću ali. Ali, doista smo se vozili doma! Stvarno, najstvarnije! Mačka je u košari mijaukala i mijaukala. „Zašto tako mijauče? Što joj je? Što moram učiniti?“ pitao sam. „Ne znam, zabavljaj je! Uskoro smo doma, pa će prestati. Valjda!“ rekla je mama. Napokon smo stigli. Ravno u stražnju garažu. Vrata su se spustila. Tata je otvorio vrata između garaže i hodnika koji vodi u podrum. Vauuu! Tepih, košara, penjalica, igračke i posudice za mačku… Sve nas je to dočekalo, a mačka je odmah znatiželjno zavirila što se nudi. Pa daaa… Zato jutros nismo išli u garažu na stražnji ulaz, zato je trebalo žuriti s doručkom, zato je tako rano zvonio mamin mobitel… Pa naravno! Išli smo po moju mačku! Dobio sam ljubimca! Sijamsku mačku! Znači da sam odgovoran! „Moraš joj dati ime!“ rekli su mama i tata. „Jaaaa?“ pitao sam, a mačka se nježno mazila po mojim nogama. „Zvat će se Maza!“ rekao sam. „Maza zato što se od trenutka kad me ugledala stalno mazi. Toga je dana počelo zanimljivo, novo iskustvo u našoj obitelji. Prava pustolovina… i još uvijek traje. Već tri godine! I da samo spomenem. Maza više nema devet života. Jedan je prošle godine izgubila jer je na nju naletio auto, pa sad ima umjetni kuk. Od toga je dana čuvamo, pazimo i mazimo kao kap vode na dlanu. Pa ipak, ona je naša maza…

Jakov Virč. 3. a, III. OŠ Čakovec

Ines Virč, mama