Priče Zmajčeka Pozojčeka: Kako je nastalo jezero kod Starog grada

Zmajček Pozojček, unatoč tome što je bio pravi zmaj i nekome možda djelovao strašno, zapravo je bio jako nježne naravi i volio je sve oko sebe. Bio je pravo dijete, volio se igrati, posebno skrivača. Njemu je bilo malo teže sakriti se, ali je zato ispod Starog grada napravio pravi labirint podzemnih prolaza da bi se mogao sakriti i kad je u igri on se sakrio, a djeca su ga tražila zapravo su to bila prava mala arheološka istraživanja ispod Starog grada. U parku mu je bilo teško sakriti se zimi kad je sve bilo bijelo od snijega, no ostatak godine kad se priroda zelenila moga se uklopiti u park oko dvorca jer onako zelen kakav je, izgubio bi se u zelenilu oko sebe. Ponekad se jedva suzdržavao da se ne počne smijati i da se ne oda dok su mu stajali doslovce pokraj uha i pitali se gdje li se mogao sakriti. Jednostavno je imao prirodnog talenta za skrivanje.
Pozojček je bio veseljak, skoro uvijek vedre naravi, nasmijan. Kad se smijao, stabla su se tresla i to je ponekad malo ljutilo ptice u gnijezdima jer su morale paziti da im jaja ne ispadnu iz gnijezda, a vjeverice da im se nakupljeni žirevi ne otkotrljaju iz skrovišta u dupljama drveća.
No kad je bio tužan, znao je plakati, a suze su mu se slijevali niz lice doslovce u malim potocima. 30. travnja 1671. godine u Bečkom Novom Mjestu pogubljeni su vođe protuhabsburške urote Petar Zrinski i Fran Krsto Frankopan. Petar je noć prije smaknuća napisao oproštajno pismo svojoj ženi Katarini, pismo kratko, ali s toliko puno emocija da kad je i Zmajček pročitao to pismo, nije prestao plakati nekoliko dana. Isplakao je toliko suza da se udubljenje oko Starog grada napunilo njegovim suzama i tako je nastalo jezero oko Starog grada. Uostalom, pročitajte i sami Petrovo pismo ženi Katarini, zar ne dođu i vama suze na oči:

“Moje drago serce! Nemoj se žalostiti sverhu ovoga moga pisma, niti burkati. Polag Božjega dokončanja sutra o deveti uri budu mene glavu sekli, i tulikajše naukupne tvojemu bratcu. Danas smo mi jedan od drugoga serčeno prošćenje uzeli. Zato jemljem ja sada po ovom listu i od tebe jedan vekovečni valete, tebe proseći, ako sam te u čem zbantuval ali ti se u čem zameril (koje je dobro znam): oprosti mi. Budi Bog hvaljen, ja sam k smerti dobro pripravan, niti se plašim; ja se ufam u Boga vsamogućega koj me je na ovom svetu ponizil da se tulikajše meni hoće smiluvati, i ja ga budem molil i prosil (komu sutra dojti se ufam) da se mi naukupe pred njegovem svetem prestoljem u dike vekovečne sastanemo. Veće ništar ne znam ti pisati, niti za sina, niti za druga dokončanja našega siromaštva: ja sam vse na Božju volju ostavil. Ti se ništar ne žalosti, ar je tako moralo biti.
V Novom Mestu pred zadnjem dnevom mojega življenja, 29. dan aprila meseca o sedme ure pred večer, leta 1671.
Naj te Gospodin Bog s mojom kćerju Aurorom Veronikom blagoslovi.
Tvoj Petar.”