Natalia Oto: Roki-Boki

Jednom davno u lijepom gradu Puli, dogodilo se nešto što nitko nije očekivao. Bilo je sedam sati ujutro. Dok sam ležala u krevetu, osjetila sam da se cijela kuća trese. Prvo sam mislila da je potres, no kad sam pogledala kroz prozor vidjela sam čudovište.

Mislila sam da sanjam pa sam se tri puta ošamarila. Shvatila sam da to nije san već, stvarnost. Digla sam se iz kreveta i brzo otrčala do mamine i tatine sobe.  Krenula sam ih buditi i počela sam im govoriti da je čudovište u gradu. Nakon što sam njih probudila išla sam i svoju sestru probuditi.

Na vrata nam je pokucao gradonačelnik i rekao da ostanemo smireni i da ne izlazimo iz kuće. Na vijestima su rekli da budemo mirni i da će naši vojnici i policajci sve riješiti. Bila sam jako uplašena i zanimalo me što će s nama biti. Čudovište je izgledalo jako smiješno, ali me opet bilo strah. Bio je roze boje s četiri oka. Imao je dvije ruke i šest nogu. Načula sam da se zove Roki-Boki.

Prošlo je pet minuta i čudovište je bilo sve bliže našoj kući. U jednom trenutku, on je bio ispred nas. Uzela sam telefon u ruke i pozvala sam vojnike i policajce. Čudovište je krenulo rušiti našu kuću. Bila sam jako uplašena. Prošlo je dvadeset minuta, a njih još nije bilo. Jedan naš susjed nas je krenuo spašavati. Mi smo mu govorili da ne ide, ali on nas nije slušao. Na svu sreću stigli su vojnici i policajci. Vojnici su se borili s čudovištem, a policajci su nam rekli da izađemo van. Nakon tri sata, vojnici su uništili čudovište.

Ništa više nije bilo isto. Grad je bio uništen, a mi smo se morali seliti u Zadar. Teško mi je bilo otići iz svog grada. Zadar je lijep grad, ali nikad neće biti ljepši od Pule.

Prošlo je pet godina i išla sam na ljetovanje u Pulu. Kad sam došla, iznenadila sam se kako su renovirali grad. Kao što sam rekla nijedan grad nije ljepši od rodnog grada, a u ovom slučaju je to Pula.